Vest “papa se vratio svome Ocu” puštena je u eter na uskršnji ponedeljak 2025. Reč je o papi Francisku, kojeg su Hrvati nazvali Franjo, a Srbi preuzeli od braće Hrvata. Dan pre, na Uskrs, koji se ove godine poklopio i kod katolika i kod pravoslavaca, papa se pojavio u invalidskim kolicima na balkonu Bazilike svetog Petra u Rimu i hiljadama okupljenih vernika zaželeo “sretan Uskrs”, najvažniji blagdan u hršćanskom kalendaru.
Nakon uskrsne mise u Vatikanu i blagoslova “Urbi et orbi”, hrvatski premijer Andrej Plenković nakratko se sastao sa Svetim Ocem, kojem je čestitao Uskrs i zaželio dobro zdravlje.
Iako je Hrvatska jedna od najkatoličkijih zemalja sveta, papa Franja, generalno gledano, nije bio, kao njegovi predhodnici Jovan Pavle Drugi i Benedikt Šesnaesti, mnogo omiljen u toj zemlji. Razlog tome treba tražiti u odnosu pape Franje prema pitanju kanonizacije omiljenog hrvatskog kardinala Alojzija Stepinca (1898-1960), kojeg je beatifikovao papa Jovan Pavle Drugi 1998. godine.
Potsećanja radi, Alojzije Stepinac je bio zagrebački nadbiskup za vreme Drugog svetskog rata. Nakon što je po završetku rata odbio odvajanje Katoličke crkve u Hrvatskoj od Vatikana, 1946. je od komunističkog suda, “zbog saradnje sa italijanskim i nemačkim okupatorom, te ustaškim režimom u NDH, za nasilno katoličenje pravoslavaca, za pomaganje ustaškom režimu, ali i neprijateljsku propagandu nakon kraja rata” osuđen na 16 godina zatvora i prisilnog rada, te petogodišnji gubitak političkih i građanskih prava.
Na izdržavanju kazne u zatvoru Lepoglava proveo je oko pet godina, kada je pod međunarodnim pritiskom interniran u rodni Krašić, gde je i umro. Godine 1952. Papa Pije Dvanaesti imenovao ga je za kardinala, a 1998. papa Jovan Pavle Drugi ga je beatifikovao (proglasio blaženim). Godine 2016. Županijski sud u Zagrebu poništio mu je presudu iz 1946, uz obrazloženje da mu jugoslovenski komunistički režim nije omogućio pravično suđenje.
Prema pravilima katoličke crkve, svi beatifikovani moraju jednog dana biti i kanonizovani. Hrvati su očekivali da će Stepinac biti kanonizovan najkasnije za dvadesetogodišnjicu beatifikacije.
A zašto papa Franja nije kanonizovao Stepinca, prema prevladavajućem mišljenju Hrvata, krivi su Srbi, odnosno Srpska pravoslavna crkva (SPC), dok je na njenom čelu bio blaženopočivši patrijarh Irinej (2010-2020), koji je papi Franji poslao dva pisma (prvo od 30. aprila 2014, drugo od 10. jula 2015), u kojim ga moli da pitanje kanonizacije kardinala Stepinca skine s dnevnog reda i prepusti “nepogrešivom Sudu Božjem”.
U jednom od tih pisama patrijarh piše papi da kardinal Stepinac “nije protestovao nego je ćutao i kada se znalo da je nacistički ustaški režim na najužasniji način poslao u smrt tri pravoslavna episkona, više stotina pravoslavnih sveštenika i monaha i više stotina hiljada pravoslavnih vernika, njegovih sugrađana. (…) Nije protestovao nego je ćutao i pred činjenicom da su u ‘njegovoj’ državi hladnokrvno, planski i sistemski ubijana i deca ‘nepoćudnih’ građana te države – Srba, Židova, Cigana”.
Patrijarh prigovara kardinalu Stepincu i što je puč, kojim se 27. marta 1941. Juroslavija otrgla iz Trojnog pakta, proglasio izdajom za koju je optužio Pravoslavnu crkvu, a pravoslavlje za “najveće prokletstvo Evrope” i upravo te reči zabeležio u svom dnevniku. Jedino takvim njegovim odnosom prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, piše patrijarh papi, moguće je objasniti i njegov odnos prema prisilnom prevođenju Srba u tzv. NDH u rimokatoličku veru i crkvu, na koji način je pokatoličeno oko 240.000, 250.000 ljudi.
I papa Franja je uslišio molbu srpskog patrijarha tako što je 2017. osnovao Mešovitu komisiju, sastavljenu od predstavnika Hrvatske biskupske konferencije (HBK) i SPC, sa zadatkom da utvrdi lik i delo Alojzija Stepinca pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata, sve pod motoom da “crkva treba da miri a ne da svađa”. Nakon šest održanih sesija, komisija je završila rad uz konstataciju “da stavovi dve strane o toj temi ostaju suprotstavljeni”, ostavljajući mogućnost da komisija, možda u nekom drugom formatu, nastavi rad, što se do kraja pontifikata pape Franje nije desilo.
Za vreme svog pontifikata papa Franja, za razliku od njegovih pomenutih predhodnika, nije ni posetio Hrvatsku. Zapravo, za svo vreme njegovog pontifikata (2012-2025) više se pričalo o njegovoj poseti pravoslavnoj Srbiji nego katoličkoj Hrvatskoj.
Patrijarh Irinej, u intervjuu nemačkom dnevnku ”Frankfurter alemajne cajtung” od 27. septembra 2013. izjasnio se za približavanje Pravoslavne i Katoličke crkve, kao i za dolazak poglavara rimokatoličke crkve u Srbiju, istovremeno ocenivši da vreme za dolazak pape još nije “zrelo”, pojasnivši da je više od 200.000 Srba moralo da ”svoje kuće i crkve” ostavi u Hrvatskoj i sada žive u lošim uslovima u Srbiji i da među njima ima ”veoma mnogo onih, koji ne bi rado da vide, kada bi papa došao”. (Na osnovu mojih istraživanja, prijetnje papi su dolazile iz crkvenih krugova iz reda arhijereja).
U intervjuu za ruski “Sputnjik” za pravoslavni Božić 2016. patrijarh Irinej je izjavio da se ne protivi tome da poglavar Katoličke crkve Franja poseti Srbiju, dodavši da su zločini nad Srbima u Hrvatskoj jedan od razloga zbog kojih se poseta pape Srbiji “pomiče u kasnije vreme”.
U intervjuu za televiziju “Hram” od 4. janura 2018. patrijarh Irinej je ponovio da još nije vreme da poglavar Rimokatoličke crkve papa Franja poseti Srbiju, navevši: “Baš zbog tih odnosa istorijskih, koji su još uvek sveži, bliski smatramo da tome još nije prilika. Nije vreme. Ne bismo želeli da se ma šta desi što bi još više opteretilo naše odnose povodom te posete”. I u intervjuu za “Blic” od 2. jula 2018. patrijah Irinej je kazao da i dalje ostaje pri svom ranijem stavu da nije vreme za dolazak pape Franje u Srbiju.
Kao razlozi za nedolazak pape u Srbiju, uvek se čuo stav SPC da bi papa prvo trebalo da se pokloni žrtvama Jasenovca, pa tek onda da dođe u Beograd, uz ocenu sagovornika tog lista da se atmosfera menja zbog toga što Vatikan nije priznao Kosovo i zato što nije proglasio za sveca Alojzija Stepinca.
Hrvatima su zasmetali i izrazi saučešća koje je papa Franja u pismu od 21. novembra 2020, povodom smrti patrijarha Irineja, uputio mitropolitu dabrobosanskom Hrizostomu, Sinodu SPC i celoj SPC, u kojem navodi: “Ubeđen sam da su se bratski odnosi između Katoličke crkve i SPC razvili i ojačali uz vođstvo patrijarha Irineja, da će nastaviti da napreduju i donose plodove u godinama pred nama… Uz zahvalnost Bogu podsećam na dugogodišnje verno služenje pokojnog patrijarha Gospodu i crkvi i njegov svetli primer hrišćanskog svedočenja radosti jevanđelja”.
Tome treba dodati i izjave državnog sekretara Svete stolice, kardinala Pjetra Parolina, jednog od najozbiljnijih kanditada za Franjinog naslednika, u vezi sa Stepinčevom kanonizacijom datim prilikom poseta Hrvatskoj: “Božje vreme je savršeno, stoga pričekajmo božje vreme” (oktobar 2017); “Kanonizacija kardinala Alojzija Stepinca mora da bude trenutak zajedništva za celokupnu crkvu, i katolike i pravoslavne, a kako na pravoslavnoj strani i dalje postoji otpor, do daljeg, Stepinac neće biti proglašen svetim” (semptebar 2020).
Koliko Hrvati nisu voleli papu Franju govori i naslovnica nedeljnika “Hrvatski tjednik”, glasila “pravovernih” hrvatskih nacionalista : “Zbogom Papi: Nije vrijedan ni jedne hrvatske suze jer je više volio zločinačku Srpsku pravoslavnu crkvu nego hrvatske katolike i Stepinca!” Ovaj broj hrvatskog nedeljnika objavljen je dva dana pre papine sahrane, kojoj je prisustvovalo oko 400.000 vernika i oko 170 delegacija iz celog sveta. Srbiju je predstavljao premijer Đuro Macut a Hrvatsku predsednik Milanović i premijer Plenković.
Ipak, jedan Hrvat ima i te kako valjan razlog da (za)voli sad već pok. papu Franju. To je aktuelni hrvatski premijer Andrej Plenković, koji je imao “sreću” da bude poslednji političar koji je razgovarao sa papom Franjom pre njegove smrti. Ne znam ko će biti Franjin naslednik i ne znam kada će Stepinac biti kanonizovan, ali sam skoro ubeđen da će istorija Andreja Plenkovića više pamtiti po poslednjem susretu sa papom Franjom, nego po trećem uzastopnom mandatu na čelu hrvatske vlade.
Savo Štrbac
Politika, 28. april 2025. godine, štampano i internet izdanje
