Гостујући на једној београдској кабловској телевизији пре неколико дана на тему парламентарних избора у Хрватској, заказаних за среду 17. априла ове године, водитељка ми је поставила питање постојили каква веза између термина одржавања ових избора са Павелићевом “законском одредбом за одбрану народа и државе”, донесене на тај дан 1941. Одговорио сам, и не сетивши се те одредбе, да у дотадашњој предизборној кампањи у Хрватској нико није та два догађаја доводио у везу, али пошто су избори заказани у “сред среде кад им време није” да не могу искључити да је онај ко их је расписивао и то имао на уму.
У сваком случају то питање ме је потакло да потражим поменуту одредбу коју и пронађох у дигиталном оригиналном издању “Закони, законске одредбе, наредбе и тд. проглашене од 11. травња до 26. свибња 1941. књига I (свезак 1 – 10)”, која гласи:
“1. Тко било на који начин повриједи или је повриједио част и животне интересе хрватског народа или било на који начин угрози опстанак Независне Државе Хрватске или државне власти, па макар дјело и остало само у покушају, чини се кривцем злочинства велеиздаје. 2. Тко се учини кривцем злочина у точки 1. наведенога има га стићи казна смрти. (…) 5. Ова законска одредба ступа одмах на снагу. У Загребу, дне 17. травња 1941. Поглавник: Др. Анте Павелић, в. р.”
Имали или не имали сутрашњи хрватски парламентарни избори било какве везе са датумом доношења поменуте усташке “законске одредбе за обрану народа и државе”, није на одмет на њу и оне које су је следиле подсетити потенцијалне бираче. Међу гласачима има још увек и нешто Срба, а међу понуђеним политичким опција има немали број поклоника Павелићеве и Артуковићеве НДХ.
Ова “законска одредба” у јавности се скоро није ни спомињала, иако су из(a) ње произишли много познатији “расни закони”: “о држављанству”, “о расној припадности” и “о заштити аријске крви и части хрватског народа” (све три донесена 30. априла 1941), те “о заштити народне и аријске културе хрватског народа” (4. јуна 1941) и други донесени по узору на нацистичку Немачку и под њеним утицајем и који су били упориште за политику истребљења Срба, Јевреја и Рома.
Нема сумње да је један од твораца ових прописа био и Андрија Артуковић, једини високопозиционирани функционер НДХ којем се судило за ратне злочине пред југословенским судом. Главни претрес пред загребачким окружним судом oтпочео му је такође у априлу.
Savo Štbac: Zašto se izbori u Hrvatskoj održavaju 17. aprila Foto: Politika, 16.4.2024.
Ко је био Андрија Артуковић?
Рођен је 1899. у Клобуку крај Љубушког, данашња БиХ; школовао се код фрањеваца на Широком Бријегу, а дипломирао и докторирао на Правноме факултету у Загребу; од 1924. радио као судски приправник у Загребу, а 1926. отворио адвокатску канцеларију у Госпићу; 1932. суделовао у “Велебитском устанку”, а 31. августа исте године емигрирао у Италију, где га је Анте Павелић именовао “побочником” (помоћником) у Главном усташком стану и командантом свих усташких јединица у Италији. Осумњичен је за учествовање у припремама атентата на краља Александра у Марсеју у октобру 1934, због чега је три дана касније ухапшен у Лондону и предан Француској, која га је у јануару 1935. изручила Југославији због “Велебитског устанка” и након 16 месеци затвора у Београду, у недостатку доказа, ослобођен оптужбе. Од маја 1936. поновно је у емиграцији до успоставе НДХ, када је најпре именован чланом Хрватског државног водства (привремене владе НДХ), а затим и министром унутрашњих послова у првој влади НДХ.
“Као министар унутарњих послова имао је важну улогу у припреми и проведби расних закона донесених 30. IV. и 4. VI. 1941. те је јавно заговарао рјешење жидовскога питања као што га је ријешила њемачка влада. Својим је дјеловањем 1941−42. поставио темеље организације прогона Жидова, Рома и Срба те политичких противника НДХ у Хрватској и БиХ тијеком Другога свјетског рата.” (www.enciklopedija.hr)
Од октобра 1942. до средине 1943. био је министар правосуђа и “богоштовља” (вера), а затим је поновно преузео ресор унутрашњих послова те је од октобра 1943. до слома НДХ био “чувар државнога печата”. У мају 1945. напустио је Хрватску и отишао у Аустрију, одатле у Ирску, а 1948. у САД, где се под лажним именом настанио у Калифорнији. У јулу 1945. југословенска Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у одсуству га је прогласила ратним злочинцем. Југославенске су власти више пута тражиле његово изручење, а изручен је тек у фебруару 1986. Главни претрес му је започео два месеца касније:
“Данас у 8.30, овог 14. травња, отворит ће се врата велике суднице Окружног суда у Загребу, у којој ће бити суђено једном од највећих ратних злочинаца у свијету – Андрији Артуковићу (87) који је након више од 40 година скривања од правде, напокон сјео на оптуженичку клупу. Процес окорјелом ‘Химлеру НДХ’, како су Артуковића назвали на Западу, није тек чин извршења правде над човјеком који се дуго пред њом скривао него и суђење једном злочиначком покрету, идеологији мржње и терора, ‘сат повијести’ о једноме времену…” (загребачки “Вечерњи лист”, 14. априла 1986.).
Остало је забележено да је судски процес Артуковићу пратило 150 домаћих новинара из 53 редакције те 77 страних из 14 земаља.
Оптужба, коју је заступао заменик окружног тужиоца у Загреба, тада 35-годишњи, а данас један од најпознатијих хрватских адвоката Анто Нобило, теретила је Артуковића да је: почетком 1942. у близини Вргинмоста, због одмазде, наредио да се похвата и убије цивилно становништво околних села, међу којима највише жена и деце; крајем 1941. у Загребу на Крешимирову тргу, где је доведено око 700 грађана, међу којима жене и деца, наредио да се пребаце у сабирни логор у Керестинцу, а затим издао наредбу да се особе у задњем делу колоне убију, након чега је око 450 особа, међу којима жене и деца, на ливади убијено митраљеским рафалима; у мају 1941, у намери да лиши живота др Јешу Видића и одузме његову имовину, наредио да се Видић отпреми у логор, да се убије, одузме његова имовина и преда усташи Стјепану Винеку; почетком 1943. у близини дворца код Самобора, у намери да на окрутан начин убије заробљене партизане, издао налог да се више стотина партизана побије, што је учињено митраљеским рафалима и тенковима.
Сходно с тежином доказаних кривичних дела јавна је оптужба на крају завршне речи “у име невиних жртава, у име свих наших народа, у име мирољубивог човечанства, у име закона” затражила смртну казну .
Артуковићеви браниоци, Силвије Деген, Жељко Олујић, оба из Загреба и Срђа Поповић, из Београда, тражили су ослобађајућу пресуду због неспособности оптуженог да се брани услед његовог психофизичког стања (дементност, алцхајмерова и паркинсонова болест, због чега је расправа и прекидана сваких 30 минута) и због непостојања валидних доказа за инкриминације из оптужбе.
Првостепену пресуду 14. маја 1986. (само месец дана по отварању главног претреса) прочитао је председник претресног већа судија Милко Гајски, којом је опт. Артуковић проглашен кривим за два кривична дела против човечности и међународног права, једног продуженог кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва и једног кривичног дела ратног злочина против ратних заробљеника и осуђен на смртну казну, коју је нешто касније потврдио и Врховни суд Хрватске.
Због високе животне доби и тешког здравственог стања смртна казна над Артуковићем није извршена. Умро је у јануару 1988 у болници Казненог завода у Загребу. Током трајања процеса Сабор СР Хрватске донио је закон према којем и онога који умре у тамници чекајући извршење смртне казне треба покопати као да је казна над њим извршена, а место покопа остаје у тајности и за родбину. У правосудним круговима у Хрватској, којима сам у то време и ја припадао, причало се да је прави разлог изгласавању таквог закона био у бојазни да би Артуковићев гроб могао постати местом масовног ходочашћа поклоника и следбеника НДХ попут Степинчевог гроба у загребачкој катедрали.
Имали или не имали сутрашњи хрватски парламентарни избори било какве везе са датумом доношења поменуте усташке “законске одредбе за обрану народа и државе”, није на одмет на њу и оне које су је следиле подсетити потенцијалне бираче. Међу гласачима има још увек и нешто Срба, а међу понуђеним политичким опција има немали број поклоника Павелићеве и Артуковићеве НДХ.
Саво Штрбац
Објављено у дневном листу „Политика“, 16. априла 2024. године, штампано издање
