Sheveningen, Hag. Foto: Marcjohn.de (cc)
Međunarodni krivični sud, prema svom statutu, ne može izreći smrtnu kaznu, ali i da može teško da bi ih toliko, koliko ih je obolelo na smrt i umrlo u njegovoj pritvorskoj jedinici do sada, osudio na tu kaznu
U oktobru sam se po drugi put ove godine zatekao u Hagu. U martu sam prisustvovao glavnom pretresu pred Međunarodnim sudom pravde u sporu između Hrvatske i Srbije po međusobnim tužbama za genocid,a sada na glavnom pretresu pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u predmetu „Hadžić”.
Hadžićeva odbrana predložila me je za svedoka zbog toga što sam se bavio razmenama zarobljenika i što sam obavljao funkciju sekretara Vlade RSK u vreme dok je Hadžić bio predsednik RSK (od februara 1992. do januara 1994). Iako je moju pisanu izjavu na dvadesetak stranica veće Tribunala prihvatilo, ipak sam odgovarao na dodatna pitanja. Po praksi Tribunala, preko svedoka se zapravo u spis uvode ostali dokazi koji strankama idu u korist – postavi mu se pitanje u vezi s nekim dokumentom pa mu se istovremeno ili posle odgovora predoči taj dokumenat, a nakon toga se zatraži da Sud prihvati dokument kao dokaz. Odbrana mi je predočila više zapisnika sa sednica Vlade RSK, kojima sam prisustvovao u svojstvu sekretara vlade kao i više dokumenata međunarodnih organizacija koji su imali neku vezu s predsednikom, odnosno, njegovim ovlašćenjima, a po mišljenju odbrane mogla su koristiti u dokazivanju osnovne teze odbrane da je Hadžić bio samo predsednik na papiru, a da se u praksi nije „mešao u svoj posao”, niti ga je ko zašto pitao.
Po dolasku u Hag doznao sam da je u pritvorskoj jedinici Tribunala još jedan moj bivši predsednik – Milan Martić (od januara 1994. do avgusta 1995), koji izdržava tridesetpetogodišnju kaznu zatvora u Estoniji. Privremeno je vraćen u Hag radi svedočenja u Hadžićevom predmetu. Čuo sam da su uslovi u estonskom zatvoru mnogo teži od onih u Tribunalovom i od svih drugih širom Evrope u kojima haški osuđenici izdržavaju kazne, odnosno, da nisu daleko odmakli od staljinističkih gulaga, iako je Estonija već deset godina u EU i da će zatražiti od Tribunala da ga vrati u njihovu pritvorsku jedinicu ili da ga premesti u zatvor neke druge države.
Pošto sam ga početkom devedesetih branio pred hrvatskim sudovima zbog „oružane pobune”, a kasnije smo, kad sam postao sekretar vlade, sarađivali dok je bio ministar unutrašnjih poslova (posle Hadžića i predsednik RSK), poželeo sam da ga, nakon mog svedočenja, posetim. Dali su mi da popunim zahtev za posetu od nekoliko stranica koji sadrži mnogo pitanja i još više zabrana ukoliko dođe do posete. Nažalost, moj zahtev je odbijen uz obrazloženje da je prekratak rok od njegovog podnošenja do dana posete. Onda sam uradio jedino što sam mogao – zamolio sam ljude iz službe Tribunala za žrtve i svedoke da me provozaju kolima oko Sheveningena.
Video sam kompleks zgrada ograđen visokim zidom, a službena osoba, inače Holanđanka, objašnjavala mi je da je to zatvor i za osuđene Holanđane i da je samo jedan deo, negde u sredini kompleksa, preuređen u pritvorsku jedinicu Tribunala. Kružeći okolo zatvorskog kompleksa, za trenutak smo se zaustavili pred glavnom kapijom, koju pamtim(o) još iz vremena kada su kamere zabeležile Miloševićev ulazak kroz nju, i kroz koju su, bez prisustva kamera, izvezena tela dvojice mojih, takođe, bivših predsednika: Milana Babića, prvog predsednika RSK i Slobodana Miloševića, predsednika Srbije i SRJ.
Po povratku u Beograd, dočekala me vest da je drugi dan po mom svedočenju Hadžić doživeo moždani udar, i da je u Tribunalu zaprimljen zahtev Martićevog branioca za premeštaj iz estonskog zatvora, te da je Nacionalni savet Srbije za saradnju s Tribunalom zatražio saglasnost da domaći lekari u pritvorskoj jedinici pregledaju i Hadžića i Vojislava Šešelja, za kojeg njegove stranačke kolege navode da ima metastaze na jetri.
Desetorica haških optuženika umrli su pre prebacivanja u pritvorsku jedinicu Tribunala, među kojima je osam Srba, od kojih su neki izvršili samoubistvo ne želeći živi u zatvor. Do sada je u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu umrlo devet pritvorenika, među kojima je sedam Srba. U broj umrlih nisu uključeni oni koji su zbog odmakle bolesti pušteni iz pritvorske jedinice i ubrzo umrli na slobodi. Tribunal, prema svom statutu, ne može izreći smrtnu kaznu, ali i da može teško da bi ih toliko, koliko ih je obolelo na smrt i umrlo u njegovoj pritvorskoj jedinici do sada, osudio na tu kaznu.
Informaciono-dokumentacioni centar ,,Veritas”
