Dva i po meseca iz podruma nismo izašli, priseća se Milica teških dana u Gospiću u jesen 1991 godine
Sad, ovih dana, kada je počeo ovaj najnoviji rat, kada je na TV ekranu videla kolone izbeglica, ruševine, pucnjavu, ranjenike, krv, pobijenu decu, Milica Smiljanić (74) setila se podruma u Gospiću, 1991. godine, u kome je sa mužem Stankom, deverom Milanom – Bajom i svekrvom, provela dva i po meseca. Vratile su se stradanja, onog dana kad su joj odveli Stanka i devera da ih više nikad ne vidi, setila se straha, strašnog i nepojmljivog onome ko kroz to nije prošao.
“Samo mir da bude, nek jezikom ratuju godinama, decenijama, neka rat na taj način nikako ne prekidaju, samo novog rata i stradanja da ne bude, jer, ako ko zna šta je rat, šta je stradanje, ja znam”, kaže Milica.
Ustvari, za ove 32 godine od zločina u Gospiću čija je godišnjica bila pre koji dan i koji je nekim čudom preživela, nema dana, nijednog jedinog, ni noći posebno, da se ne seti straha, stradanja, onih teških muka, iščekivanja kad će cokula udariti u vrata podruma, kad će se naći pred puščanim cevima, kad će ljudsko zlo doći po njih…
“Sve je počelo u avgustu, krajem meseca, pucnjava, muž i ja krili smo se neko vreme u stanu, u potkrovlju, onda smo sišli u podrum. Znam samo da je bilo strašno. Pre toga ubiju dva Srbina, pa odjednom, navodno, ubijeno pet Hrvata. I, umesto da ih sahrane, sklone, ko zna ko ih je pobio, tela ubijenih doneli su u Gospić, prikazivali narodu, samo da što više prošire mržnju. A ta mržnja bila je grozna. U Gospiću tada je ostalo, posle sam saznala, 158 Srba, radnika, penzionera, konobara, sudija, ljudi nevini, ni zašta krivi. Dva i po meseca iz podruma nismo izašli, ja sam sa 90 kilograma došla na 60”, priseća se Milica teških dana u Gospiću u jesen 1991 godine.
Milica još čuva potvrdu, “ausvajs” kaže, koji je dobila zahvaljujući dobrim ljudima i što joj je na kraju pomoglo i da spasi život, dođe iz Gospića u Zagreb, onda i u Srbiju.
Sa njima je u podrumu bio Luka Šulentić, Hrvat, gluvonem čovek, pa je povremeno izlazio, odlazio do vrta, kopao šargarepe, luka, krompira, sekao kupus, dovlačio u podrum. Od toga su nekako preživeli.
“Napolju se pucalo, ujutru do devet istrčimo, nabavimo ponešto, onda u podrum, počne pucnjava, na našu zgradu u kojoj je bilo dosta Srba posebno su pucali, navodno, tu se kriju četnici. Do nas su dolazili glasovi da ljudi nestaju, da ih odvode, jednom tako, prestrašena sva izađe im iz podruma, sretnem nekog policajca Željka, kažem mu šta se dešava, on me pita znam li ko odvodi ljude. Znala sam, ali, nisam smela da kažem. Sve naši komšije, susedi”, priča Milica.
Sredinom oktobra, 16, 17. i 18. nastupili su strašni dani, izvođenje Srba iz podruma na streljanje uglavnom.
“Kad su došli po mog muža i devera bilo je užasno. Divljački su ušli u naš podrum. `Ustajte četnici, vikali su, u mene su uperili pušku, naterali me da idem do drugog podruma da zovem ljude da otvore vrata… Krenula sam, šta ću, zvala sam one ljude unutra, u drugom podrumu, molila da otvore vrata. Otvorili su, sećam se, izašla je neka žena, kaže – `Vodite mene, sina vam ne dam`… Mene su zgrabili za rukav, ispsovali, bacili u ćošak. Znam samo da sam molila – Nemojte mi muža, bolestan je, nemojte Milana`, kukala iz sveg glasa, nije vredelo”, priseća se Milica svake sekunda tog teškog dana.
Stanko je tada imao 52 godine, u podrumu, koji sekund pre nego štosu ga izveli, poslednji put ga je videla. Kasnije je u jednoj od grobnica nađeno Stankovo telo, Milica je muža sahranila u Beogradu, tela devera Milana i dalje nema.
“Od svih ljudi iz podruma koji su odvedeni, vratio se jedino Šulentić, Hrvat koji je bio sa nama u podrumu. Kad su valjda posle na kamionu legitimisali odvedene, videli u ličnoj karti da je Hrvat pa su ga oterali. On se vratio u podrum, rekao je samo da su ih odveli nekud prema Smiljanu. A rastanak sa mužom…Ma kakvo praštanje, raspalili su nogom u vrata, upali, pokupili ih, odveli… Sećam se samo straha, šoka, ukočenog pogleda, od straha nismo mogli ni govoriti, niti smo šta jedno drugom stigli da kažemo. To je bilo 16. oktobra, posle sam saznala da su ih sve, i mog muža i devera streljali dva dana kasnije, 18. oktobra”, priseća se Milica kojoj je, priča otac Srbin, majka Hrvatica. Nikad, veli, nije bila opterećena ni srpstvom ni hrvatstvom.
“Ako je čovek dobar, čovek je, ako je zlo, pa i da je rođeni brat, onda je zlo”, kaže.
I ona sama posle odvođenja i nestanka muža Stanka, mesecima kasnije skoro da nije mogla govoriti, tek poneku reč, tiho, seća se strašnog bola u stomaku, grča.
“Ostala sam u podrumu sa dvema bakicama. Nisu me dirali, sećam se, govorili su samo, pošto sam ja odrasla u đačkom domu – `ona sirotinja iz doma`. Ali, dirali su me što su mi odveli muža i devera, komšije, kao da su i mene odveli. Ustvari, bolje da su i mene odveli sa njima. Posle sam uspela da dobijem tu potvrdu, preko Brušana, Velebita, Oštarija, Karlobaga, posle više kontrola dođem do Zagreba. Zima je bila, ceo dan smo putovali autobusom. Prenoćila sam kod nekih ljudi. Ne dao bog nikom da prođe ono što sam prošla”, priča Milica.
Posle je krenuo izbeglički život u Srbiji. Svakih šest meseci novo mesto, nova baraka… Nazovi život.
“Bacali su me ovde, onde, na kraju i u Crnu Travu. U svim mukama, najviše mi je pomogao patolog dr Zoran Stanković. Kako je to dobar čovek i dobra duša bila. Narodni čovek, znao je čoveka da uteši i kad je najveće zlo. Nikad mu neću zaboraviti ono što je učinio za mene. Zahvaljujući njemu i telo muža sam nekako dopremila ovde. Kad je sve prošlo išla sam da vidim grobove tih 24 Srba koji su tada pobijeni. Danas, ne prođe ni dan da se ne setim podruma i onih muka, straha, dana kad ste se bojali svoje sene, iščekivanja kad će doći da nas vode. I Stankovog ukočenog pogleda. I sve što više gledam ovo zlo što se nadvilo nad svetom, sve mi je gore i gore”, kaže Milica.
Po podacima Dokumentaciono-informativnog centra “Veritas” među najmanje 124 Srba pobijenih oktobra 1991. godine u Gospiću i okolini, bilo je 38 žena, a do ovih dana pronađeni su i sahranjeni posmrtni ostaci tek 50 likvidiranih…
Trojica Hrvata koji su osuđeni za ovaj zločin, odavno su na slobodi.
Zoran Šaponjić
Povezani tekstovi
