Ljubiša Kovačević je bio upravnik izbegličkog centra kroz koji je za desetak godina, nesrećnih 90-ih, prošlo 30.000 ljudi, od tada mnogi su umrli, a mnogo njih se rasulo širom sveta
Ljubiši Kovačeviću danas bi najlakše bilo kad bi sve nekako moglo da se zaboravi, da nestanu iz sećanja i one barake, i zavežljaji i prnje, i sva ona sirotinja, traktori i motokultivatori pokriveni najlonima i ceradama parkirani u dvorištu i sav onaj čemer i tuga i nesreća koje je godinama gledao na licima tih ljudi.
“Mnogo je to nesreće za pod jednu kapu”, rekao mi je jednom Ljubiša.
A ne može da se zaboravi. Vraćaju se slike i sećanja kad im se čovek najmanje nada. Nije čovek drvo, a i na drvetu kad ga zasečeš sekirom ostanu ožiljci, zarastaju godinama i nikad ne zarastu do kraja.
Teških i nesrećnih 90-ih godina Ljubiša Kovačević bio je upravnik izbegličkog centra na brdu Zabučje iznad Užica. Zvali su ga “srpska majka sa Zabučja”. Čovek dobrog srca i dobre duše, ali je onim ljudima bilo potrebno mnogo više od toga.
Za desetak godina srpske nesreće i patnje, od 1993. kad su na Zabučje stigli prvi nesrećnici pa do 2003. kada je centar ostao prazan, bez naroda, kroz Ljubišine knjige i crne, drvene barake, pocrnele i od kiša i vetrova i od nesreće koja se pod njihovim krovovima godinama nakupljala prošlo je barem 30.000 ljudi, čitav jedan grad.
Sve Srbi iz srpskih zamalja, koje je nesreća sakupila umesto u jednoj državi na jednom brdu da se Ljubiša o njima stara.
Neće to Ljubiša ni za živu glavu da prizna, ali, iako su minule dve decenije i dan danas ih sanja. Decu posebno. Njihove crne i uplakane oči, sanja majke sa bebama i zavežljajima u rukama, duge oktobarske kiše i hladnoću, traktorske prikolice pune naroda, hodnike baraka prepune zavežljaja uglavnom beskorisnih stvari…
I, jeknuo bi ponekad, zakukao iz glasa, samo da svu tu tugu otera od sebe, da je skine sa duše, a ne može. Nije se toga tako lako otarasiti.
Pa kad se danas samo seti avgusta 1995. godine, od “Oluje” je bio prošao tek koji dan, možda nedelja, kad su na železničku stanicu u Krčagovu, ispod Zabučja stale stizati čitave kompozicije, vozovi naroda, u svakom po 500 ili 600 duša, jadni, čemerni, nesrećni, izgubljeni, tužni. Niti znaju odakle su krenuli ni gde su došli ni šta ih čeka.
“Kuku majko, kad se samo setim. Danima nismo spavali. Kud tolike ljude razmestiti. Kako ih nahraniti, obući? Ljudima obećali da će u Vojvodinu, kad su videli gde su, neće da izađu iz voza… Moli, ubeđuj…Jednom, poče neka žena u svom onom jadu da kuka iz glasa… Šta je bilo, ona izgubila dete, devojčicu od četiri – pet godina, mislila da je vozu, kad je izašla na peron, deteta nema… Udarimo potragu, nađemo dete u Novom Sadu”, pričao mi je pre koju godinu Ljubiša kad smo kopali po uspomenama iz onih vremena.
Još čuva svesku, debelu, ispisanu do poslednje stranice sa imenima “izbeglica”, strašnog imena za ljude još strašnije sudbine. Jednom smo nas dvojica prelistavali tu svesku, kraj 90-ih je bio, rane još sveže, nezarasle, još je mnogo ljudi bilo u barakama na Zabučju.
Stotine i stotine, hiljade, desetine hiljada imena, a svako ime jedna tuga i jedna sudbina i jedan nedosanjan san. Popis sela, varošica gradova svih srpskih zemalja. Od Krajine preko Bosne do Kosova i Metohije. Goražde, Osijek, Sarajevo, Ljubljana, Daruvar, Karlovac, Konjic, Vrhovine i Udbine, Pakrac, Drniš, Knin, Benkovac i Obrovac, Biljane Gornje i Donje, Istok, Cazin, Suva Reka, Obilić, carski Prizren…
“Danas kad je sve prošlo, ili možda i nije, kad su mnogi pomrli, mnogi rasuti širom zemljinog šara, najviše pamtim tugu, njihove oči, suve, presahle od suza, brigu. Jedni stigli ovde – drugi se negde pogubili, muževi i braća, sinovi, ostali negde na frontu, ne znaju jesu li živi. A kad se smeste, gledaj, kako da ih nahranimo, kako da ih obučemo, obujemo, to prvo, a onda, kako da im tugu ublažimo, kako da ih razgovorimo, kako da im čemer razagnamo… Isprva, sve su mislili, nadali se, privremene su izbegličke sobe na Zabučju, vratiće se zavičaju, a posle, kako je koja godina počela da prolazi, počeli su da se predaju…”, priča Ljubiša.
I dan danas njegove oči pune su slika urezanih duboko u dušu. Trideset hiljada života, isto toliko hiljada torbi, šatorskih krila, pretrpane sobe baraka na Zabučju. Ispod baraka parkirani traktori i motokultivatori, uvek u poretku kao da će sutradan nekud da krenu, kao da će neka sila i sa Zabučja da ih potera. Deca, deca, dečačići i devojčice kako se pored onih prikolica igraju u prašini ispod baraka, oko onih traktora i kultivatora, nesvesni jada, beznađa, očaja svojih roditelja… Otimaju od života ono malo što se dalo i što se moglo oteti.
“Ništa nije bolelo kao osmesi, kao bezbrižnost te dece u igri… Gledaš da ih nahraniš, da ih obučeš, a znaš da to nije to, da njima drugo nedostaje, da njima i njihovim očevima, majkama, njihove kuće fale, njihova dvorišta i livade, njihovi oteti i razoreni život a ne možeš ništa da promeniš niti da učiniš da šta bolje bude”, ko zna koliko puta ispričao mi je Ljubiša.
Dok iz one sveske čitamo imena, Ljubiša se mnogih seća. Likova, kakve epizode iz onih dana.
Sad kao da gleda Dragana Polojca iz Vrgin Mosta. Kakav je to samo radnik bio. Došao sa ženom, trojicom sinova, majkom… Sima Kalapaća iz Zemunika vetrovi istorije doneli na Zabučje, jedini umeo da skuva suvi bakalar… Pa, Miloš Tošić iz Goražda koji je bio tako mali kad je 1993. došao na Zabučje, da se od rodnog grada sećao samo velike reke i mosta… Vedrana Marković došla je takođe iz Goražda sa majkom Radojkom…
Puna sveska crnih priča. Mada, i to je život. Kakav, takav, ali – život. Naročito život Srba iz srpskih zemalja.
“Neke priče prosto se ne mogu zaboraviti. Krajinovići… Otac i majka, Ranko i Nada, umreše za mesec dana, Nikolina, Milovan i Savo ostaše siročići… Milovan svako jutro ustajao u četiri, ode do štale, pola kilometra od barake, koju mu je dao neki čovek, pomuze kravu, onda flaše mleka potrpa u torbu, pa na pijac, proda mleko pa u školu… Ej, kako su se ljudi, kako su se ta da deca borila za goli život, da postanu ljudi”, pričao mi je jednom Ljubiša.
Nikola Nikolić iz Lipljana na Zabučje je kod Ljubiše došao sa majkom Snežanom i ocem Miodragom, stalno je pričao o svojoj kući, o vatri koja se razbuktala i, odjednom, kuće više nije bilo… Miodrag, Nikolin otac, stalno je ponavljao da je pravda da se njegova deca igraju pred njegovom kućom, tamo na Kosovu, ali, da pravde na ovom svetu nema…
Na Zabučju onih godina zajedno se slavio Božić, Vaskrs, Nova godina.
“Slave ljudi svoje krsne slave, neko doneo iz zavičaja ikonu i kandilo, neko ni to… Zovu nas iz Centra na slavu, obezbedimo im piće i namirnice, gledamo da je sve kao što je i kod nas u našim kućam. Sednemo za sofru, jedemo onaj hleb onako svi zajedno, a on – jede nas”, kaže Ljubiša.
I neka imena ne može da zaboravi.
Dolaze, javljaju se, naviru ponekad u talasima. Imena Ljubišinih Srba sa Zabučja. Jovan Lazić bio je iz Suve Reke, Bosa Sarić iz Goražda, muža sahranila na groblju u Čajetini, Obrad Radić došao je na Zabučje iz sela Radučić kod Knina, Aleksandar Marinković došao iz Gnjilana sa suprugom i sedmoro dece, živio od krampa i lopate, pokušavao da zaboravi zavičaj a nije mogao..
Godine su posle prolazile. Jedna za drugom. Brže ili sporije. Neki su umirali tiho, u svojim sobicama, među svojim prnjama, gledali kroz prozor u sunce nad Zabučjem a ono nije sijalo kao njihovo, tamo po Krajini ili dole po Kosovu i Metohiji.
Sahranjivali ih po Dovarju, čajetinskom groblju, tamo ostajale humke i drveni krstovi da trunu. Do danas, mnogi od tih krstova već su popadali, satruli, tek male humke, udubljenja u zemlji svedoče da je ispod jedan čovek i jedan život i jedna duša.
“Verica Marković iz Goražda umre nam od leukemije. Ništa nismo mogli da učinimo… A bila je mlada, lepa, kao anđeo”, zastane Ljubiša, izvuče još jednu crnu sliku iz svog sećanja.
Neki odlazili u Ameriku, na Novi Zeland ili u Australiju, u Kanadu, u Švedsku, Nemačku i Švajcarsku.
“Junačili su se preda mnom, pred ostalima, radosni kao što idu, a u duši im, video sam to, uvek bila tuga, tuga što ne mogu svojoj kući, nego moraju u tuđi svet, da žive tuđim načinom, među tuđinima a ne među svojima”, ispriča mi Ljubiša ponekad kad se vidimo.
Posle je vreme učinilo svoje. Javljali se Ljubišini Srbi neko vreme iz belog sveta, posle sve ređe, pogubile se adrese, brojevi telefona, mnogi poumirali…
“Voleo bih da znam gde su danas oni divni, dragi, dobri ljudi, oni dečaci i devojčice, oni koji su se igrali u prašini ispod baraka, još više od toga voleo bih da znam da dobro žive, da se raduju, voleo bih da mogu da ih zagrlim, da ih stegnem… Da znam gde su danas Trkulje i mali Milan, došli su ovde negde iz Krajine, pa gde su Dulići, male Sanja i Nataša, sad su to odrasle žene, pa Mirko Kantar, pa Sandra i Miroslav Dugošije, Gavrilovići iz Goražda – Zorana i Dragan, Spasići sa Kosova – Dragan i Dragana, Radići isto sa Kosova – Igor i Dejan, Lazovići – Sanja, Nikola i Mirko, Nikolići – Jelena, Milena i Nikola… I još mnogo, mnogo njih, voleo bih da se jave, samo da znam da su dobro… Oni dragi, dobri ljudi”, kaže Ljubiša.
Zoran Šaponjić
Povezani tekstovi
