Po podacima Dokumentaciono-informativnog centra”Veritas”, među najmanje 124 pobijenih Srba bilo je 38 žena, a do ovih dana pronađeni su i sahranjeni posmrtni ostaci tek 50-oro likvidiranih. Trojica osuđenih Hrvata, odavno su na slobodi
U leto i jesen te 1991. godine na kafanama i restoranima, prodavnicama u Gospiću, stajale su table sa natpisima – “Zabranjeno za Srbe i pse”. U dvorišta kuća gospićkih Srba pod okriljem noći ubacivane su bombe, Srbi odvođeni na informativne razgovore sa kojih se retko ko vraćao. Na benzinskim pumpama dežurali su pripadnici hrvatske policije koji nisu dozvoljavali da se Srbima proda više od pet litara benzina. Kroz Gospić i sela krenuli su povampirene ustaše pevajući pesme iz Drugog svetskog rata o klanju Srba, table sa ćiriličnim natpisima su izrešetane. Uklonjen je spomenik Nikoli Tesli a Trg Nikole Tesle u Gospiću preimenovan je u Trg Stjepana Radića.
Krajem septembra hrvatska paravojska u kojoj je bilo mnogo emigranata koji su se vratili u Hrvatsku, grupa u kojoj su bili Milan Rožić Ruka, Martin Matija zvani Irvan, Željko Bola Željko Žigić i Miroslav Petri iz jedne stambene zgrade u Gospiću u koju su se sklonili Srbi, odvela 34 ljudi. Od njih nije više bilo ni traga ni glasa. Nikoli Pjevaču, krajem avgusta odsekli su glavu. Ubice pod maskama hvatali su Srbe po kućama, stanovima, ulicama, kamionima i kolima ih odvodili u obližnje šume i tamo likvidirali.
Bila je to samo krvava uvertira pred stravične zločine koji će tek uslediti i koji će starije Srbe iz Gospića podsetiti na pokolje od pre pola veka, iz vremena NDH i Ante Pavelića.
Navršile su se 32 godine od masakra Srba u ovom ličkom gradu u Hrvatskoj kada su, 17. i 18. oktobra 1991. godine hrvatske paravojne snage, sastavljene od ubica, koljača, likvidirale, masakrirale, na najstrašniji način pobile najmanje 124 gospićkih Srba. Po podacima Dokumentaciono-informativnog centra “Veritas” među pobijenim Srbima bilo je 38 žena, a do ovih dana pronađeni su i sahranjeni posmrtni ostaci tek 50-oro likvidiranih, za ostalima se, navodno, traga. Trojica osuđenih Hrvata, odavno su na slobodi.
Po dostupni podacima, najpre 14. a zatim i 16. oktobra kasno uveče, nekoliko dana pred početak masakra u Gospiću su, u prostorijama “kriznog štaba”, održani sastanci kojima su prisustvovali Tihomir Orešković, Mirko Norac, Ivan Rukavina, Jure Premuz, Mirko Kasumović, bolničar Krešo, Ivica Marković, Željko Bolf, i na kome su dogovoreni detalji pokolja koji će uslediti. Mirko Norac saopštio je da treba likvidirati grupu Srba, zatražio je od prisutnih da – “ako neko nije sposoban da se odmah izjasni”.
Niko od učesnika sastanka od 16. oktobra nije se javio, svi su bili spremni za zadatak i svi su već bili, po jednom svedočenju, poustajali, čekali da se krene na mesto na kome će biti izvedena likvidacija prve grupe Srba”. Sa sastanka su u koloni vozila koju je vodio bolničar Krešo, otišli u šumu blizu grada, tamo malo sačekali dok nije stiglo vozilo u kome je bilo 10 do 15 Srba i tada je pala naredba da svi pucaju na nesrećne ljude…
Sledeće tri noći iz Gospića u grupama su u šumu dovođeni Srbi iz grada, među ubijenima bio je i ugledni gospićki advokat Đorđe Kalanj, uz Đorđa i njegova supruga Mirjana. Zločinci sa maskama na licima, tih dana hvatali su ljude na ulicama, dvorištima, po kućama i stanovima, neke odvodili sa posla.
Obdukcijom koju je kasnije radio patolog dr Zoran Stanković sa VMA u Beogradu utvrđeno je da je Đorđe ubijen iz vatrenog oružja, Mirjana je teško pretučena, polomljena su joj rebra, lobanja, zatim je u nju pucano iz vatrenog oružja… U izveštaju obducenta, u slučaju ubistva Mirjane Kalanj navedeno je da se “sa velikom verovatnoćom može tvrditi da je smrt nasilna i da je najverovatnije nastupila zbog razaranja i oštećenja za život važnih moždanih centara, višestruko prelomljenih kostiju krova i baze lobanje, nastalih dejstvom tupine teškog zamahnutog mehaničkog oruđa.”
Zatim su tela supružnika polivena benzinom i zapaljena. Neke likvidacije počinjene su kod mesta Lipova Glavica, prebijeni Srbi dovoženi su u više vozila i na više mesta oko grada ubijani. U nekim slučajevima leševi ubijenih kasnije su iz primarnih prebacivani i sakriveni u sekundarnim grobnicama.
Kada su krajem te godine nađena tela 24 pobijenih rađena je obdukcija. Zaključeno je da su neke od žrtava ubijene metkom u prsa ili u potiljak, neke žrtve imale su, kako je svedočio dr Stanković, lobanje smrskane tupim predmetom.
Nepunih 12 godina posle zločina, marta 2003. godine, pravosnažnom presudom Županijskog suda u Rijeci osuđeni su tadašnji sekretar Operativnog štaba u Gospiću Tihomir Orešković na 15 godina, komandant 118. brigade Hrvatske vojske Mirko Norac na 12 godina i Stjepan Grandić, tadašnji komandant Druge bojne, na 10 godina zatvora.
“Međunarodne i domaće institucije i organizacije iz godine u godinu pitaju zašto nisu procesuirani i ostali pripadnici Hrvatske vojske i policije za koje je “van svake sumnje” u tom sudskom postupku utvrđeno da su planirali, hapsili i učestvovali u likvidacijama gospićkih Srba, po komandnoj ili individualnoj odgovornosti, a takvih je više desetina, kao što se to radi u drugim slučajevima i u drugim državama regiona”, saopštio je “Veritas” podsećajući na godišnjicu masakra navodeći da su neki od učesnika i danas na visokim funkcijama i položajima u Hrvatskoj vojsci, policiji i vlasti.
Zoran Šaponjić
Povezani tekstovi
