У данима када Срби оплакују жртве убијене и протјеране са вјековних огњишта, Хрвати славе. У Глини је синоћ, поводом, како га називају Дана побједе и домовинске захвалности, Дана хрватских бранитеља и Дана града, контроверзни Марко Перковић Томпсон одржао концерт. Поново су се чули усташки покличи и видјели усташки симболи, али полиција није реаговала. За егзодус који славе, ни након двадесеттри године, и поред јасних циљева “Олује”, одговорних нема.
Први петак августа 1995, зору у Крајини означили су звуци артирељијског оружја хрватских снага. Са 138.500 војника, 350 тенкова и 30 авиона, Хрватска је отворила ватру на Србе у Републици Српској Крајини и почела етничко чишћење.
Више од 220.000 Срба у непрегледној избјегличкој колони протјерано је са својих огњишта. Убијено их је готово 2000. Двадесеттри године послије, 777 људи, воде се као нестали. Дани “Олује” за Србе су највећа сеоба у историји. Управо те дане за Србе, тадашњи политички и војни врх Хрватске припремио је много раније. 31. јула 1995. на Брионима су, без увијања, изнесени стварни циљеви.
“Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану, односно да оно, што нећемо одмах захватити, капитулира у неколико дана“, рекао је тада предсједник Хрватске Фрањо Туђман.
Управо Брионски транскрипти показали су стварну намјеру, јер су на том састанку договарани посљедњи детаљи. Државни и војни врх тадашње Хрватске планирао је муњевиту акцију која је требало да се одвија не дуже од осам дана.
“Важно је да им ти цивили пођу, па ће онда и војска. И када колоне пођу, то дјелује психолошки једни на друге”, рекао је Туђман.
“Већ сада постоји велико исељавање цивила из Книна, који одлазе за Бања Луку и Београд. Значи да ми, ако настављамо овај притисак вјероватно за неко вријеме, неће бити толико цивила, него оних, који морају остати, који немају могућности да оду”, говорио је генерал Анте Готовина.
Транскрипти за које се није знало до 2004. пред Хашким судом касније су кориштени као један од кључних аргумената и доказа за првостепену пресуду против генерала Анте Готовине и Младена Маркача. И поред тако чврстих доказа, другостепеном пресудом правда је Србима Крајине окренула леђа, јер је Хашки суд донио одлуку да се Анте Готовина и Младен Маркач одмах пусте на слободу.
Пресуду којом су жртве још једном постиђене, у Хрватској су дочекали са одушевљењем. Готовина и Маркач, због времена проведеног у притвору, у Хрватској су добили ореол жртве, а поводом њиховог ослобађања и повратка направљена је величанствена прослава.
Шест година потом, предсједница Хрватске крајишким Србима утрљала је со на никад зарасле ране, додијеливши генералима “Олује”, највиша одликовања Републике Хрватске.
Povezani tekstovi
