У Цркви Светог Марка у Београду служен је помен убијеним Србима на Миљевачком платоу код Дрниша, гдје су хрватске снаге на данашњи дан прије 33 године ликвидирале 40 српских територијалаца, а већину масакрирале.
Након парастоса, којем су присуствовали чланови породица, комшије и пријатељи убијених, представници удружења погинулих и несталих, као и избјеглих из Републике Српске Крајине, положени су вијенци и цвијеће на споменик страдалим Србима у ратовима од 1991. до 2000. године на простору бивше Југославије, у Ташмајданском парку.
Предсједник Удружења породица погинулих и несталих лица “Суза” Драгана Ђукић поручила је да не смије да се заборави шта се догодило 21. јуна 1992. године на Миљевачком платоу.
- Догодио се монстроузан злочин над српским припадницима територијалне одбране, и то у присуству Унпрофора – рекла је Ђукићева Срни.
Она је указала да је поред 40 страдалих, било рањених и заробљених територијалаца, као и да је српско село Нос Калик срушено до темеља и спаљено, док је дио становништва побијен, а други интерниран на острво у шибенском архипелагу.
- Тијела погинулих су масакрирана, бачена у крашку јаму и затрпана смећем. Посмртни остаци су ексхумирани два мјесеца касније, али због тешког стања у ком су се налазили, њих 12 није идентификовано. Тијела су још у заједничкој гробници на Книнском гробљу – нагласила је Ђукићева.
Она је напоменула да породице и након 33 године чекају на ексхумацију и идентификацију како би их достојно сахранили у породичну гробницу са именом и презименом.
Најтеже им, наводи Ђукићева, пада то што са хрватске стране нема никакве емпатије за жртве, нити одговорности за злочине над Србима, као и у случајевима бројних злодјела на подручју Хрватске.
- Када је ријеч о 12 убијених територилаца, који се још воде као нестали, тужно је што се тачно зна гдје су они сахрањени. На книнском гробљу некада је било 12 хумки и били су крстови са бројевима. Нажалост, зуб времена је учинио своје, па су те хумке зарасле у коров, а крстови су иструлили – рекла је Ђукићева.
Она је истакла да се тачно зна који су људи ту сахрањени, али се не зна ко је ко од њих, иако је хрватска комисија прије двије године обећала да ће тијела бити ексхумирана и да је наводно све договорено.
- Међутим, то је била још једна лажна нада, јер све стоји како стоји на книнском гробљу. То је примјер да се преко ноћи, ако се хоће, може ријешити 12 случајева несталих. Свој мир би нашло и 12 породица, јер је све познато. Али, поражавајуће је то што те породице ни након толико година немају мир – нагласила је Ђукићева.
Према њеним ријечима, ситуација је таква зато што су у питању српске жртве, што се види и из састанака са члановима хрватске комисије за тражење несталих.
- Када смо им поставили питање да ли би иста ситуација била да су у питању хрватске жртве, добили смо одговор да би то било ријешено преко ноћи – истакла је Ђукићева.
Она је указала на чињеницу да у Хрватској постоје 33 регистроване локације које се не ескхумирају, због чега се, како каже, породице несталих с правом питају када ће на ред доћи неке скривене локације.
У Документационо-информационом центру “Веритас” наводе да се о злочину на Миљевачком платоу све зна, јер су га починиоци забиљежили на видео-траци.
Подсјећају да се та трака, непосредно послије тога, као својеврсни хорор филм, изнајмљивала по видео-клубовима широм Европе.
Међутим, осуђена су само двојица припадника Хрватске војске – Анте Бабац на три године и осам мјесеци и Мишо Јаковљевић на три године затвора због убиства једног ратног заробљеника – Мирослава Суботића, припадника Територијалне одбране из кинског села Ервеник.
Они су осуђени пред Жупанијским судом у Сплиту, а ту пресуду потврдио је и Врховни суд Хрватске, док Хашки трибунал, без обзира на мноштво валидних доказа, никога није процесуирао.
Povezani tekstovi
