БЕОГРАД, 21. ЈУНА /СРНА/ – У цркви Светог Марка на Ташмајдану у Београду данас је служен парастос за 40 Срба које су хрватске снаге убиле на овај дан 1992. године на Миљевачком платоу код Дрниша, када су за вријеме примирја упале у ту зону, која је била под заштитом УН.
Парастос је организовало Удружење породица несталих и погинулих лица „Суза“, а присуствовали су предсједник скупштинског Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодраг Линта, предсједник Информационо документационог центра „Веритас“ Саво Штрбац и преживјели чланови породица жртава.
Предсједник Удружења „Суза“ Драгана Ђукић изјавила је Срни да су породице огорчене јер Хрватска и даље дискриминише српске жртве и избјегава да ексхумира посмртне остатке 12 неидентификованих људи убијених у том масакру.
Она је истакла да је поражавајуће за породице, које знају на какав монструозан начин су њихови најмилији страдали прије 28 година и колико су мучени, а да и послије толико времена траже минимум – да им се врате посмртни остаци и да врате тим жртвама име и презиме.
Ђукићева је навела да је Удружење „по ко зна који пут“ у сагласности са породицама путем Комисије за нестале Владе Србије затражило од хрватских власти да се локација на којој се налазе на книнском гробљу ексхумира и тијела уруче породицама.
Од хрватске Управе за заточене и нестале су, међутим, 20. марта добили одговор у којем се наводи да немају потребну документацију за надлежност те локације да би ексхумирали, што је још један чист примјер опструкције и дискриминације српских жртава.
„По ко зна породице добијају бесмислен и неприхватљив одговор зато што се од тих 12 лица њих осам налазе и у књизи за нестала лица, коју је у сарадњи са Црвеним крстом издала управо та Управа за заточене и нестале и назива их својим држављанима“, рекла је Ђукићева.
Хрватске снаге су 21. јуна 1992. године напале положаје српске територијалне одбране на Миљевачком платоу у близини Дрниша, у заштићеној зони УН у присуству Унпрофора, а епилог тог напада је 40 убијених Срба, од којих је већина масакрирана након предаје.
Непосредно прије напада био је постигнут споразум о примирју како би се несметано одржао дјечији фестивал у Шибенику.
Српско село Нос Калик срушено је до темеља и спаљено, дио становништва је побијен, а други интерниран на острво у шибенском архипелагу.
Масакрирани Срби бачени су у крашку јаму, а њихова тијела затрпана смећем, због чега су, два мјесеца касније, када су ексхумирани, посмртни остаци жртава били у толико тешком стању да њих 12 није могло бити идентификовано методама које су се у то вријеме примењивале.
Тијела су још у заједничкој гробници на Книнском гробљу, а породице и даље чекају на ексхумацију и идентификацију.
За злочин на Миљевачком платоу, без обзира на постојање обиља валидних доказа, који су достављени свим релевантним домаћим и међународним организацијама и институцијама које се баве заштитом људских права и ратним злочинима, нико није процесуиран пред Хашким трибуналом.
Povezani tekstovi
