Trideset godina posle hrvatske vojne operacije “Oluja”, u kojoj je, sa ognjišta proterano više od 220.000 Srba, a oko 2.000 ubijeno ili nestalo, Srbija obeležava dan žalosti, dok Hrvatska slavi. Predsednik Dokumentaciono-informativnog centra Veritas Savo Štrbac navodi za RTS da je “Oluja” bila deo udruženog zločinačkog poduhvata, sprovedenog uz prećutnu podršku međunarodne zajednice.
Svake godine početkom avgusta Srbija i Hrvatska obeležavaju iste datume, ali na različite načine. Zagreb slavi 30. godišnjicu vojne operacije “Oluja” nizom manifestacija, dok Beograd organizuje komemorativni skup pod nazivom “Oluja je pogrom – pamtimo zauvek”. U napadu hrvatske vojske sa ognjišta je proterano više od 220.000 Srba, a oko 2.000 njih je ubijeno ili nestalo. Porodice žrtava i dalje traže pravdu.
Gostovanje Save Štrpca u Jutarnjem programu RTS-a
Predsednik Dokumentaciono-informativnog centra Veritas Savo Štrbac je gostujući u Jutarnjem programu RTS-a rekao da u Hrvatskoj ne postoji ni volja ni spremnost za suočavanje sa, kako kaže, zločinačkom prošlošću. Umesto toga, ističe on, veličaju se ratni zločinci, a srpske žrtve se sistematski omalovažavaju i guraju u zaborav.
Kao primer navodi nedavni koncert hrvatskog pevača Marka Perkovića Tompsona na zagrebačkom hipodromu, tokom kojeg se više puta čuo ustaški pozdrav “Za dom spremni”.
Štrbac je 4. avgusta 1995. godine bio u Kninu, kao tadašnji sekretar Vlade Republike Srpske Krajine i predsednik Komisije za razmenu zarobljenika i poginulih. Uoči samog napada, kako kaže, u Kninu su bili prisutni brojni međunarodni akteri, uključujući UNPROFOR, Crveni krst i Komesarijat za izbeglice. Nada u izbegavanje napada postojala je do poslednjeg trenutka.
“Trećeg avgusta sam bio na pregovorima sa predstavnicima muslimana iz Bihaća koji su nas molili da propustimo njihove konvoje. Istovremeno, jedan oficir iz Glavnog štaba uveravao me je da neće biti napada u naredna 24 sata”, navodi Štrbac.
Ipak, već u zoru 4. avgusta usledilo je intenzivno granatiranje Knina.
“Probudile su me kanonade u pet ujutru. Video sam oblake dima u obliku pečurki, kao u filmovima o atomskim eksplozijama. Granatiranje je bilo tako žestoko da su svi planovi o evakuaciji vlade propali”, dodaje on.
Istog dana, predstavnici međunarodnih organizacija sastali su se sa krajiškim vlastima. Glavni štab je već imao spremnu odluku o evakuaciji civila sa područja Knina, Drniša, Benkovca i Obrovca ka Lici. Iako se tražila logistička pomoć od stranaca, masovni egzodus je krenuo stihijski, bez koordinacije i zaštite.
Zeleno svetlo za napad stiglo iz Vašingtona
Štrbac ukazuje i na simboliku ovogodišnje vojne parade u Zagrebu, koja je održana 31. jula, na dan kada je 1995. godine hrvatsko rukovodstvo na sastanku na Brionima donelo odluku o napadu na Krajinu. On podseća da je američki diplomata Piter Galbrajt, u više navrata, uključujući i javno svedočenje, potvrdio da je preneo “zeleno svetlo” Hrvatskoj za pokretanje ofanzive.
“Galbrajt je rekao da je Tuđman od SAD tražio odobrenje za napad, koje je i dobio. Kao obrazloženje naveo je Srebrenicu, opasnost od srpskog napada na Bihaćki džep i odbijanje plana Z-4. Amerikanci su procenili da je žrtvovanje Krajine prihvatljivo da bi se zaštitio Bihać. A treba reći da je Bihaćki džep bio zaštićena zona UN-a, da je Republika Srpska Krajina bila zaštićena zona UN-a i da su Srebrenica i Žepa takođe da su bile zaštićene zone. Dakle, oni su tu zaštićenu zonu gde smo mi bili Srbi, žrtvovali”, objašnjava Štrbac.
Haška oslobađajuća presuda Gotovini i Markaču jedna od najsramnijih u istoriji Tribunala
On posebno kritikuje odluku Žalbenog veća Haškog tribunala iz 2012. godine, kojom su hrvatski generali Ante Gotovina i Mladen Markač oslobođeni krivice, uprkos prvostepenoj presudi koja ih je označila kao učesnike u udruženom zločinačkom poduhvatu.
“Drugostepena presuda je jedna od najsramnijih presuda Haškog suda. Sve je bilo dokazano – da je cilj bio etničko čišćenje Srba, da su upotrebljena zabranjena sredstva. Prvostepeno su osuđeni na 24 i 18 godina. Ali u žalbenom postupku, uz veliki pritisak, doneta je oslobađajuća presuda, preglasavanjem trojica prema dvojici”, kaže Štrbac i dodaje da je odluka mogla biti drugačija da jedan sudija nije promenio mišljenje pod pritiskom.
Srbima u Hrvatskoj i dalje prete
Štrbac zaključuje da je pravi dijalog između Srbije i Hrvatske nemoguć sve dok obe države ne budu delile isti pogled na prošlost.
“Dok god imamo potpuno suprotne narative o događajima iz 20. veka – od Balkanskih ratova do devedesetih – pomirenje nije moguće. Hrvatska ‘Oluju’ slavi kao najsvetliju pobedu i temelj državnosti. Za nas je to bio građanski rat. Ja ne mogu da idem u Hrvatsku zato što kažem da je bio građanski rat. Po svim definicijama o koje ja znam šta je građanski rat, to jeste bio građanski rat”, kaže on.
Ističe da do istinskog pomirenja može doći tek onda kada obe strane budu delile isti pogled na istoriju — onda kada budu imale isti udžbenik iz istorije.
“Često me pitaju kada će doći do istinskog pomirenja ova dva naroda. Uvek odgovaram — onog trenutka kada budemo imali isti udžbenik istorije, i jedni i drugi. Ne verujem da ću to doživeti u svom životu, ali bih voleo da bar moj sin ili unuk dožive to vreme”, kaže Štrbac.
Takođe ukazuje na veliku napetost u srpskim sredinama u Hrvatskoj pred godišnjicu, gde se, prema njegovim rečima, Srbi suočavaju sa hapšenjima i pretnjama.
Celo gostovanje Save Štrpca možete pogledati u videu na početku teksta.
Povezani tekstovi
