D.I.C. Veritas

RTS, 12.03.2014., Hag, genocidne namere Franje Tuđmana

Srbija ne negira da su počinjeni teški zločini nad Hrvatima, ali Hrvatska nije pružila nijedan dokaz o postojanju plana srpskih vlasti da počine genocid, rekao je pred Međunarodnim sudom pravde zastupnik Srbije Vilijam Šabas.  S druge strane, ukazao je Šabas, reči koje je Tuđman na Brionima uputio vojnim zapovednicima, u direktnoj su vezi sa “genocidnim nasiljem” nad krajiškim Srbima.

Srbija je u nastavku rasprave o međusobnim tužbama za genocid pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu tvrdila da Hrvatska nije pružila nijedan dokaz o postojanju plana srpskih vlasti da počine genocid nad Hrvatima tokom rata u toj republici 1991. godine.

Izveštaj Miloša Milića

Obradović: Četvrtak je važan dan

Šef srpskog pravnog tima Saša Obradović rekao je novinarima da se tokom popodneva prešlo na fazu iznošenja elemenata protivtužbe, ukupnom prezentacijom dokaza i prezentacijom osam izjava svedoka koji su u okviru usmene rasprave dali svoje iskaze.

“Četvrtak je važan dan jer ćemo predstaviti činjenice i dokaze o operaciji ‘Oluja'”, rekao je Obradović.

Zastupnik Vilijam Šabas ponovio je da Srbija ne negira da su počinjeni teški zločini nad Hrvatima, koji se mogu okarakterisati u najgorem slučaju kao zločini protiv čovečnosti.

Ali, bez “genocidne namere” da se Hrvati unište kao etnička grupa, “avaj, to nije genocid i hrvatska tužba propada”, podvukao je profesor Šabas.

Osvrćući se na tvrdnju Hrvatske da se “genocidna namera” srpskih vlasti i snaga može izvući iz izjava Milana Paroškog i Vojislava Šešelja, Šabas je uzvratio da su oni 1991. bili “marginalni političari” u opoziciji, a ne na vlasti u Beogradu.

Nasuprot tome, podvukao je zastupnik Srbije, izjave predsednika Hrvatske Franje Tuđmana, tokom sastanka sa najvišim vojnim oficirima na Brionima, uoči operacije “Oluja” u avgustu 1995, “solidan su primer direktnog dokaza genocidne namere”.

Prema pisanim podnescima Srbije, Tuđman se na tom sastanku zalagao za “nestanak” Srba iz Kninske Krajine.

Izjave Paroškog i Šešelja mogle su biti “provokativne” i “podjarivačke”, ali su “daleko od podsticanja na počinjenje genocida” i apsurdno ih je pretvarati u dokaz “zločina nad zločinima”, naznačio je Šabas.

S druge strane, ukazao je zastupnik Srbije, reči koje je Tuđman, kao predsednik hrvatske države, na Brionima uputio visokim vojnim zapovednicima, u direktnoj su vezi sa “genocidnim nasiljem” nad Srbima iz Kninske Krajine, nekoliko dana kasnije tokom operacije “Oluja”.

Reči predsednika Hrvatske dokaz genocidnih namera

Tuđmanove reči, smatra Šabas, dokazuju da je “Hrvatska kovala plan da uništi srpsko stanovništvo Kninske Krajine”, što se ne može porediti sa izjavama Paroškog i Šešelja, na koje se Hrvatska pozivala.

Paroški je, kako su rekli hrvatski zastupnici, u proleće 1991. u slavonskom selu Jagodnjak rekao da treba “ubiti kao psa” svakog ko tvrdi da to nije “srpska zemlja”.

O pojedinostima Tuđmanovih “Brionskih transkripata”, Šabas će, kako je najavio, govoriti kasnije, tokom izlaganja argumenata u prilog srpskoj kontratužbi da je Hrvatska počinila genocid nad krajiškim Srbima.

Kanadski profesor je neosnovanosti hrvatske tužbe dokazivao i detaljnom analizom presuda Haškog tribunala oficirima JNA i liderima Srba u Hrvatskoj (Miletu Mrkšiću, Milanu Martiću, Milanu Babiću) od kojih niko nije bio ni optužen, ni osuđen za genocid.

“Može li nas Hrvatska uputiti na ključni dokaz (smoking gun – “pištolj koji se puši”) koji su propustili da primete tužioci Tribunala… Oni nisu uspeli da pronađu dokaze o genocidu”, upitao je Šabas.

Naznačio je da je “udruženi zločinački poduhvat” u kojem su, po presudi Martiću, učestvovali i predsednik Srbije Slobodan Milošević, oficiri JNA, Šešelj i drugi, obuhvatao samo krivična dela deportacije i prisilnog premeštanja hrvatskog stanovništva.

Cilj poduhvata, prema presudi, bilo je uklanjanje, a ne uništenje Hrvata sa teritorije Republike Srpske Krajine.

Šabas je podsetio i da je najviši sud UN 2007. utvrdio da tokom rata u BiH, izuzev u Srebrenici, nigde nije bio počinjen genocid, iako je stradalo mnogo više ljudi nego tokom sukoba u Hrvatskoj.

Zastupnik Srbije Novak Lukić odbacio je tvrdnju Hrvatske da je JNA 1991. bila srpska vojska i da, stoga, odgovornost za zločine savezne armije i paravojski pod njenom kontrolom moraju snositi vlasti u Beogradu.

Lukić je rekao da vlada Srbije u to vreme “nije imala značajan uticaj”, niti “kontrolu” nad JNA. Naprotiv, između tadašnjeg saveznog sekretara za narodnu odbranu generala Veljka Kadijevića i predsednika Srbije Miloševića, po Lukićevim rečima, “vladalo je nepoverenje i animozitet”.

Kao dokaz za to, pozivao se na Kadijevićevu knjigu “Moje viđenje raspada” i dnevnik Miloševićevog najbližeg saradnika Borisava Jovića, koje je, inače, u svojim argumentima citirala i Hrvatska.

Lukić je naveo i reči generala Kadijevića iz intervjua koji je 2007. dao Hrvatskoj televiziji: “Milošević nije komandovao JNA dok sam ja bio savezni sekretar. Od trenutka kad sam ja podneo ostavku, on je postao apsolutni komandant armije.”

General Kadijević, koji je ostavku podneo 6. januara 1992, izjavio je i da Milošević i Jović nisu pokušali da ga zadrže, nego su “jedva čekali da odem i da oni preuzmu komandu nad JNA”, citirao je Lukić.

U prepodnevnom delu rasprave, zastupnik Srbije Dušan Ignjatović pobijao je tvrdnju Hrvatske da su snage i vlasti Srba u Hrvatskoj bile pod kontrolom i komandom vlasti u Beogradu.

O ideji “Velike Srbije”

Osvrćući se na optužbu Hrvatske da su vlasti u Beogradu počinile genocid nad Hrvatima u okviru projekta “Velike Srbije”, Obradović je podvukao da tu ideju lidera opozicione Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja nikada nije prihvatila vlada u Beogradu.

“Znači, ‘Velika Srbija’ protiv ‘Velike Hrvatske’. Nerešeno: jedan-jedan. Ipak, uz jednu značajnu razliku – u Hrvatskoj, to je bila vladina politika”, podvukao je Obradović.

Podsećajući da nijedan zvaničnik Vlade Srbije nije bio osuđen za zločine u Hrvatskoj pred Haškim tribunalom, srpski predstavnik je naglasio da “ni u jednom trenutku tokom devedesetih nije postojao zvaničan plan vlasti u Beogradu o proširenju granica teritorijama gde su drugi narodi živeli”.

Hrvatska strana, kako je istakao, u nedostatku dokaza o “genocidnoj nameri” Beograda, obmanjuje sud izjednačavajući “Veliku Srbiju” sa idejom predsednika Srbije Slobodana Miloševića o formiranju nove Jugoslavije, kao države u kojoj će živeti svi Srbi.

Ta težnja ne može se, kao što to zastupnici Hrvatske čine, automatski nazvati “zločinačkim planom, a kamoli genocidnom zaverom”.

Uz podsećanje da ni Šešelj pred Tribunalom nije optužen za genocid nad Hrvatima, Obradović je rekao da Hrvatska nije predočila nijedan dokaz da je vođstvo Srbije ikada prihvatilo program SRS-a kao svoj.

“Ne moram da sada branim Miloševićevu politiku, ali je činjenica da ni on, ni bilo ko iz njegove Socijalističke partije Srbije nikada nije pomenuo Šešeljevu liniju Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica kao poželjnu granicu sa Hrvatskom”, istakao je Obradović.

S druge strane, hrvatski predsednik Tuđman je 1990. izjavio da je Nezavisna Država Hrvatska bila ne samo “fašistička i zločinačka tvorevina nego i ostvarenje istorijske težnje hrvatskog naroda za nezavisnu državu”, podsetio je Obradović.

Korene težnje Srba u Hrvatskoj za autonomijom i, kasnije, za ostanak u Jugoslaviji, zastupnik Srbije je uporedio i sa Tuđmanovim rečima da je u Jasenovcu “ubijeno nekoliko hiljada (3.000-4.000) ljudi, većinom Cigana, te Jevreja i Srba”, kao i sa oduzimanjem Srbima statusa konstitutivnog naroda u Hrvatskoj.

U nastavku procesa, srpski zastupnici pred sudom sažimaju izjave sedmoro svedoka, koje su u dokaze uvedene u pisanom obliku, o zločinima hrvatskih snaga tokom operacije “Oluja”.

Među njima su krajiški Srbi i kanadski oficiri Unprofora koji su bili raspoređeni u Kninskoj Krajini. Ti svedoci neće se pojaviti u sudnici, zato što Hrvatska nije tražila da ih unakrsno ispita.

Druga runda razmene argumenata biće, uz pauze, održana od 20. marta do 1. aprila.

Hrvatska je tužbu zbog navodnog genocida protiv tadašnje SRJ podnela u julu 1999, a Srbija je kontratužbu sudu dostavila u januaru 2010. godine.

Povezani tekstovi

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.