Србија је пред Међународним судом правде у Хагу доказивала да су Срби из Книнске Крајине “уништени” као етничка група у операцији “Олуја”, у лето 1995, чиме је остварена “геноцидна намера” тадашњег председника Хрватске Фрање Туђмана.
Српски правни тим наставио је у Међународном суду правде представљање противтужбе у спору између Србије и Хрватске по узајамним тужбама за геноцид на подручју Хрватске од 1991. до 1995. године.
Србија је данас доказивала да су Срби из Книнске Крајине “уништени” као етничка група у операцији “Олуја”, у лето 1995, чиме је остварена “геноцидна намера” тадашњег председника Хрватске Фрање Туђмана.
Образлажући контратужбу Србије да је Хрватска починила геноцид над крајишким Србима, заступник Саша Обрадовић рекао је у хашкој Палати мира да је Туђман са својим војним командантима испланирао и остварио план за “насилан нестанак” српске заједнице из Крајине.
Као доказ “геноцидне намере” хрватског државног руководства, Обрадовић је цитирао Туђманове речи са састанка на Брионима, 31. јула 1995, на којем је офанзива на Книн била испланирана.
“Морамо им нанети такве ударце да Срби, практично, нестану”, рекао је хрватски председник, налажући да се “цивилима остави излаз… а војска ће их пратити”.
Обрадовић се позвао и на Туђманове речи да ће, када се крајишке снаге повуку, хрватска војска “очистити цело подручје за неколико дана”. “Од кога, ако су се српске снаге повукле?”, запитао је представник Србије.
Туђман је снимао Брионски састанак, а Србија је тај транскрипт уложила као кључни доказ највишем суду УН.
“Србија верује да су Брионски транскрипти директан доказ постојања намере да се крајишки Срби униште као група”, подвукао је Обрадовић, цитирајући да су Туђман и командант “Олује” Анте Готовина говорили о “тоталном уништењу” Книна.
Речи председника Хрватске да “Србима треба дати пута, све им, тобож, гарантујући људска права”, Обрадовић је назвао “зеленим светлом за убијање оних који остану” у Крајини.
Туђман и његови сарадници, по српској контратужби, неколико дана после састанка на Брионима, “прибегли су геноциду као средству етничког чишћења” током “Олује”, 4. и 5. августа 1995.
“Хрватске снаге, током и после операције “Олуја”, починиле су масовно убиство крајишких Срба у намери да ту групу униште као такву”, подвукао је Обрадовић.
Доказ те намере била је, по Србији, и Туђманова изјава у Книну, 26. августа 1995, да “нема повратка у прошлост, када су Срби били тумор који се ширио срцем Хрватске, тумор који је уништавао хрватско национално биће и који није дозвољавао хрватском народу да буде господар у сопственој кући”.
“Геноцидна намера” власти у Загребу током “Олује”, остварена је, по Србији, масовним убиствима Срба током “хотимичног и неселективног гранатирања” Книна и других градова у Книнској Крајини; артиљеријским нападима на беспомоћне избегличке колоне” у Хрватској и БиХ; ликвидацијама Срба, већином старих и немоћних, који су остали у својим домовима и спречавањем повратка оних који су морали да оду.
Намерно гранатирање избегличке колоне
Позивајући се на исказе сведока, Обрадовић је детаљно описао бројне злочине над крајишким Србима. Канадски генерал у Унпрофору Џон Лесли посведочио је да је на улицама Книна, 5. августа 1995, видео “15 до 20 лешева”, а у градској болници “велики број тела”.
Истог дана, сведок Мира Грубор била је очевидац “намерног гранатирања” избегличке колоне која је, крај книнске базе Унпрофора, чекала да прође кроз град.
Према подацима центра “Веритас”, на који се Србија позивала, најмање 70 особа било је убијено у Книну, већина у експлозијама граната, а бар 15 Срба је било, на основу сведочења, стрељано.
Хрватски хелсиншки одбор утврдио је да је “велики број жртава” пао у избегличким колонама, које су више пута напале хрватске снаге. Према “Веритасу”, само у колони на путу Двор на Уни – Глина страдало је 189 људи, од којих су две трећине били цивили.
“Ти масакри” последица су “Туђманових речи”, оценио је Обрадовић, наглашавајући да “за нападе није било војне потребе” и да је, стога, “једини разлог био да се уништи етничка група која је живела у Крајини”.
Укупан број жртава “Олује” није могуће утврдити, али је, према контратужби Србије, доказано да је убијено најмање 1.719 крајишких Срба. Око 200.000 српских цивила пред хрватском офанзивом побегло је из страха га ће бити убијени и “истребљени”, а судбина оних који су остали, назначио је Обрадовић, потврдила је да је тај страх био оправдан.
Као примере, заступник Србије навео је убиства српских стараца у селима Грубори, Гошићи и Вариводе.
“Убиства током ‘Олује’ била су масовна, раширена и систематска. Група крајишких Срба била је нападнута као таква”, констатовао је заступник Србије. “У многим селима, сви које су хрватске снаге пронашле били су погубљени. Закључак је неизбежан: што је више Срба одлучило да остане код кућа и сачека хрватске снаге, више их је било убијено.”
После “Олује”, хрватске власти наметнуле су низ административних мера за спречавање повратка српског становништва, а циљ тих мера одразиле су речи председника Туђмана, 11. августа 1995, да се не сме дозволити да у Хрватској поново живи “ни 10 одсто” Срба.
Потцењен значај Брионских транскрипата
Ослобађајућом пресудом генералу Готовини, Хашки трибунал је “потпуно потценио” значај и значење Брионских транскрипата, оценио је српски заступник, а “Међународни суд правде требало би да исправи ову неодрживу ситуацију и донесе нешто правде жртвама ‘Олује'”.
“Операција ‘Олуја’ је, као што смо показали, била напад на цело становништво Крајине. Хрватске оружане снаге искористиле су сваку прилику која им се пружила да побију све Србе присутне у подручју…
Данас крајишки Срби не постоје… Коначно, ако неко данас упореди резултате пописа у Хрватској из 1991. и 2011. у местима које смо означили као попришта масовних ликвидација, неизбежан је закључак – крајишки Срби, као група, физички су уништени”, подвукао је Обрадовић.
Брионски план хрватског председника Туђмана, тиме је остварен, закључио је представник Србије.
Србија ће сутра наставити излагање аргумената у прилог својој контратужби.
Хрватска је тужбу због наводног геноцида против тадашње СРЈ поднела у јулу 1999, а Србија је контратужбу суду доставила у јануару 2010.
Међународни суд правде се у новембру 2008. огласио надлежним за тужбу Хрватске против Србије, после расправе у којој је српски правни тим ту надлежност оспоравао.
Povezani tekstovi
