Na cesti Petrovačkoj izbjeglice i trista djece u koloni. Nad cestom kruže grabljive ptice, tuđinski avioni, zapisao je davno Branko Ćopić.
Njegovi stihovi koji govore o zločinu počinjenom za vreme Drugog svetskog rata gotovo proročki zvuče kao uvod u dokumentarni film „Petrovačka cesta“ reditelja Filipa Čolovića koji je premijerno prikazan na Radio televiziji Srbije.
Reč je o dokumentarnom ostvarenju čija je tema zločin koji se dogodio 7. avgusta 1995. godine na samom kraju hrvatske akcije „Oluja“, kada su srpske izbeglice, bežeći iz Republike Srpske Krajine, već prešle na teritoriju susedne države – Bosne i Hercegovine, verujući da su bezbedni.
Kolonu koja nije predstavljala nikakvu pretnju presreli su hrvatski migovi, slično nekadašnjim nemačkim avionima, onim iz Ćopićeve pesme…
„Dajte da uzmemo, u vojnom razmatranju, i tu mogućnost da im negdje ostavimo put, da se mogu dijelom izvući. Ovo bismo morali riješiti. Da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu“, čuje se u tonskom zapisu sastanka hrvatskog predsednika Franje Tuđmana sa vojnim vrhom 31. jula 1995. godine.
Ovakve rane nikada ne zaceljuju
„Od Petrovačke ceste prošlo je skoro trideset godina, gotovo čitav jedan život. Plašio sam se da će preživeli imati određenu emotivnu distancu, otklon od onoga što se desilo, odnosno da postoji mogućnost da ćemo izgubiti taj element koji je za film najvažniji. Ipak, ispostavilo se da je bojazan potpuno neopravdana. Nažalost, ovakve rane nikada ne zaceljuju“, kaže reditelj Filip Čolović za Sputnjik.
U filmu o događajima iz avgusta 1995. godine govore Jovanka Vuković koja je na Petrovačkoj cesti izgubila muža i sina, Savo Stijelja koji je ostao bez oca i dede tog 7. avgusta, preživeli u napadu Jovica Piplica, Boško Romić, policajac koji je izvršio uviđaj na Petrovačkoj cesti, snimatelj Rojtersa Milorad Zorić, doktor koji je zbrinuo ranjenike Milovan Kerkez i drugi.
„Ne žele svi ljudi da otvoreno pričaju o svom gubitku. To je potpuno razumljivo. Ne može svako na isti način da se izbori sa bolom, ljudi žale na različite načine. Ovo govorim zbog toga što nisu svi bili voljni da učestvuju u filmu. Nekima je to bilo previše mučno. Smatram da je veoma važno da o ovakvim temama razgovaramo, pa čak i kada je to izuzetno bolno. Važno je da se ovakve stvari ne zaborave, kako nam se ne bi ponovile“, kaže Čolović.
Ukoliko sagovornik oseti da nemate nikakvu skrivenu nameru, da ne želite na bilo koji način da „iskoristite” niti njih kao aktere, niti da instrumentalizujete sam film, onda oni, napominje Čolović, prirodno, počinju da vam veruju i reaguju na pitanja:
„Tada su njihovi odgovori iskreni i nesputani“.
Najteže je nošenje tuđeg bola na plećima
Savo Stijelja, koji je na Petrovačkoj cesti izgubio oca i dedu, kaže da se nikada nije vratio tamo, ni posle 28 godina.
„Neko se odluči da na mesto nesreće ode vrlo brzo nakon što se ona dogodila, neko ne ode nikad. Izbegava to mesto do kraja života. Iz ličnog iskustva (od tragedije koja je zadesila moju porodicu prošlo je deset godina), znam samo da te rane nikada ne zacele. To je jednostavno nemoguće. Ti ljudi osećaju bol svakodnevno bez obzira šta rade, oni misle na svoj gubitak bez obzira da li pričaju sa vama ili ne“.
Snimanje ovakvih filmova nosi brojne poteškoće:
„Najteže je sigurno nošenje tuđeg bola na plećima. Nikada ne možete dovoljno da se odmaknete od tuđeg bola. S druge strane, možda i ne treba. Moji dokumentarni filmovi se uglavnom bave ‘teškim’ temama. Moguće je da je i naša stvarnost upravo takva, prepuna težine, a upravo je dužnost dokumentarca, naročito ukoliko je angažovan, da se bavi tim gorućim temama. Ne znam tačan razlog, ali teme u poslednje vreme uglavnom mene biraju, ne obrnuto. Kada se otvori mogućnost da snimim nešto što smatram važnim, na izvestan način sam i obavezan da to uradim. Zar to nije i (pomalo zaboravljen) posao intelektualca: da ukazuje na probleme i bude moralna kičma društva?“.
Nema emotivne distance
Teško je, kaže Čolović, bilo gledati i koristiti arhivski materijal:
„Nama je dostavljen snimak načinjen odmah nakon nesreće na Petrovačkoj cesti (snimio ga je Milorad Zorić koji i govori u filmu) i tih pet minuta, dramaturški razvrstani, kompletno su se našli u našem dokumentarcu. Nisu korišćeni jedino kadrovi, osim jednog, na kojima se eksplicitno vide žrtve. Smatrao sam da to nije dobro za ovakav film, jer bi ovaj film svi trebalo da vide, a opet tu je i pitanje mere. Smatram da eksplicitno prikazivanje žrtava nikada nije pravo sredstvo i rediteljsko rešenje. Odlazi u krajnost. Dobićete na šokantnosti, ali to nije zadatak našeg filma. Uostalom, Boško Romić (policajac sa uviđaja) vrlo upečatljivo, gorko i emotivno, govori o tome. Drugačije i ne može“.
Na Romića je, pored svega što se tamo dešavalo, ostavila veliki utisak baka koja je sve vreme na prikolici traktora plela.
„Ipak, nije bila u pitanju odvažnost. Baka nije imala snage da gleda u prizor. Zanimala se pletivom kako bi se nekako izmestila, kako ne bi gledala i zapamtila ludilo koje se oko nje dešavalo. To je zapravo ljudski instinkt samoodržanja i pukog preživljavanja“, kaže reditelj.
Kod ovakvih tema naročito je, ističe naš sagovornik, zahtevno i komplikovano pronaći meru:
„Ima umetnika koju patetiku smatraju legitimnim sredstvom, čak se negde korišćenje patosa smatra posebnom veštinom. Lično, mislim da patetika često banalizuje stvar, tako da je se čuvam. To je u ovakvim temama naročito komplikovano i zahtevno, jer ne postoji nikakva emotivna ili ironijska distanca kojom bi ublažili ispovesti ovih ljudi ili priču pomerili sa tog fokusa. Ispovesti su nesumnjivo teške i bolne, tako da sve ostaje isključivo na meri i ukusu reditelja“.
Ovo svet treba da vidi
Doktor Milovan Kerkez u arhivskom snimku iz avgusta 1995. godine, po prijemu ranjenika, izgovara: „Ovo svet treba da vidi“.
Čolović primećuje da nas svet vidi onako kako nas vidi, i da je ta slika obojena interesom i licemerjem:
„Da li smo se mi potrudili da nas svet vidi drugačije? Da li smo im prikazali ovakve stvari na pravi način, da li smo se potrudili da razumeju našu stranu priče? Da li smo slali najbolje da nas predstavljaju? Da li najveštiji od nas prave takve filmove, da li najbolji pričaju o tome? Mislim da mi konstantno propuštamo šanse da pošaljemo drugačiju poruku. Mnogi ljudi kažu da to ne bi uticalo na sud sveta, da naš glas ništa ne bi promenio, ali to možemo da kažemo tek kada sve pokušamo. Da li smo probali baš sve?“.
Prećutkivani zločini se vraćaju kao bumerang
Jovanka Vuković je izgubila sina i supruga na Petrovačkoj cesti i svesna da ih ništa ne može vratiti, ipak izgovara: „Volela bih da čujem ‘rešeno je', da ja zadovoljena pravda.
„Mi i Hrvatska, razumljivo, potpuno drugačije gledamo na rat koji se vodio devedesetih. Za jedne su određeni vojnici heroji, za druge ti isti vojnici su zločinci. Važi i obrnuto, zavisi samo sa koje strane gledate. Mislim da bi pravda sigurno uticala na mir koji su žrtve svakako zaslužile i, eventualno, na iskrenije pomirenje u budućnosti. Iz prošlosti znamo da se zločini koji nisu kažnjavani, koji su prećutkivani ili zaboravljani, vraćaju kao bumerang. Procesi su neophodni da bi se raskrstilo s prošlošću, te da bi društvo krenulo napred. Ipak, treba biti realan: nijedna strana ne želi da učini neki korak kako bi došlo do pomirenja. Da li je ovo bio zločin? Nesumnjivo. Da li je neko odgovarao? Nije. I o tome govorimo u filmu. Nažalost, ljudi na ovim prostorima još nisu dostigli taj nivo svesti i shvate da ti zločinci žive sa njima i čine važan deo njihovog društva. Pravo pitanje za sve sa ovih prostora glasi: da li u takvom društvu sutra žele da žive oni i njihova deca?“, zaključuje reditelj Filip Čolović.
Marija Jakovljević
Povezani tekstovi
