BOROVO - Do početka Drugog svetskog rata Jevto i Cveta Janjetović su živeli skromnim seoskim životom u Donjim Podrgradcima u podnožju Kozare. Imali su petoro dece, Dragutina, Uroša, Veselku, Danicu i Đorđa. O sudbini ove porodice danas može posvedočiti jedino Danica koja živi u Borovu naselju. Zvanično upisani datum rođenja ove žene je 8.april 1935. godine, ali ona kaže da je to datum upisan nakon rata, a ni ona ni njena braća i sestre nikad sa sigurnošću neće saznati kada su se tačno rodili.
– Sećam se da smo živeli na selu i da je bilo puno dece. Bili smo tada mali da shvatimo šta je rat. O tome smo samo slušali od starijih. Čuli smo da je Hitler počeo rat, da je bombardovao Beograd. To se pričalo, a deca ko deca, uvek prisluškuju šta stariji pričaju. Tako je bilo dok nije došla 1942. godina. To je bila ofanziva na Kozaru. Tada su, ne Nemci, nego ustaše, decu, žene i starce terali u logore – počinje Danica svoju priču za portal “Srbi.hr”.
U Mlaki poslednji put videla majku i brata
Sudbina porodice Danice Janjetović slična je hiljadama drugih porodica sa Kozare te 1942. godine. Najpre je završila u logoru Stara Gradiška gde su odvajani muškarci, a njen otac Jevto poslan je na prisilni rad u logore Trećeg rajha. Majka je sa decom sprovedena u Mlaku kod Jasenovca.
– U Mlaki su me otimali od mame, ne samo mene nego sve nas decu odakle su nas terali u Jasenovac. Samo je mali brat Đorđe ostao tamo na maminim rukama. Bilo nas je na hiljade. Mi smo vukli mamu za suknju i vikali: „Ne daj nas majko“, a oni su nas otimali i bacali kao svinje. Ta slika moje mame ostala mi je pred očima do danas. Samo je se tako sećam. Kada su nas sve oteli od nje, udarili su je kundakom. Pala je na leđa zajedno sa malim bratom i više ih nikad nismo videli i ne znamo gde su i kako završili – govori Danica.
Ona danas nije sigurna koliko je dugo bila u logoru Jasenovac, ali zna da su odatle transportovani u Sisak. Drugi po starosti brat Uroš udomljen je u tom periodu u Petrinji, a preostalo troje Janjetovića zajedno sa još oko 200 izmučene, bolesne i gladne srpske dece sa Kozare odvedeno je u Sunju. U tadašnjoj zgradi Sokolana spavali su na slami. O ovim događajima svedočila je 1984. godine u časopisu Modra lasta Anka Kušan koja je živela u blizini i koja je prva došla u ovu zgradu i na kraju uzela troje Janjetovića te ih odvela svojoj kući.
– Čula sam da su ustaše dovele decu. Pošla sam da im pomognem. No, ustaša koji se nalazio na straži dreknuo je na mene: „Odbij! Ne ulazi!“ Nisam se dala smesti. Odgurnula sam ga i ušla. U dvorani gde su se nekada održavale sokolske vežbe, ležalo je oko 200 dece. Bili su živi kosturi, puni krasta, prljavi. Mnogi su imali dizenteriju – pričala je Anka u Mordoj lasti čiji primerak Danica i danas čuva.Teta Anka, kako je Danica i danas zove, zamenila je Janjetovićima majku i spasila ih sigurne smrti. Uz to, ova hrabra žena apelovala je na druge žene, mahom Hrvatice iz Sunje i okoline da i one prime decu. Na ovaj način spaseno je šezdesetoro dece, dok su ostala umrla od bolesti i gladi ili su pobijena.
– Sa teta Ankom i stricom Jožom smo zajedno radili na zemlji. Kasnije smo shvatili da su oni imali kontakt sa partizanima. U jednom trenutku je i moj najstariji brat Drago preko noći pobegao u partizane da ga ustaše ne bi odvele. Još jedna stvar koja mi je ostala u sećanju je jedan ustaša koji je često dolazio kod moje tete. Kad god bi došao dao bi mi čokoladu. Ne znam odakle je bio taj čovek, ali se sećam da mi je rekao da i on ima troje dece i da ne zna ni gde su ni kako preživljavaju – priča Danica.
Posle rata dolaze u Borovo
Anka Kušan je preko Crvenog krsta pronašla Jevtu Janjetovića i javila mu da je troje njegove dece kod nje. Sudeći prema pismima koje je Anka pred smrt dala Danici, Jevto se tada nalazio u mestu Bilin u okupiranoj Čehoslovačkoj.
– Tata je znao gde smo mi i kada je rat završio došao je po nas. Braća Drago i Uroš došli su isto u Sunju sa partizanima. Vratili smo se na Kozaru gde je sve bilo spaljeno. Država je pomogla da se naprave kuće, a braća su radila u kamenolomu. U Borovo me je dovela tetka Jelena 1949. godine. Tata je umro vrlo brzo nakon rata, 1952. godine. Nikad nije pričao o logoru. Nakon njegove smrti u Borovo su došli i Veselka i Uroš, a najstariji Drago živeo je u Prigrevici. Danas sam živa jedino ja – govori Dana.
Pored mame i brata, u Drugom svetskom ratu u Jasenovcu su joj od uže porodice stradale i dve tetke i ujak. Odnos sa teta Ankom Kušan koja ju je spasila negovala je sve do njene smrti krajem osamdesetih godina prošlog veka. Anka je gotovo svaku Novu godinu dolazila u Borovo, a Danica i njena sestra su redovno išle u Sunju u posetu teta Anki.
– Ona nam je tamo pokazivala sve što se dešavalo, a posebno se sećam jedne njene priče. Kada su ustaše videle da će izgubiti rat pozvali su sve koji imaju decu sa Kozare da ih dovedu u crkvu da se prekrste. Dobošar je išao kroz selo i pozivao, a moja teta je išla od kuće do kuće i govorila da se deca ne vode tamo, da je to varka. Sakrila je mene i sestru u štagalj gde smo spavali sve do kraja rata. Na kraju su ustaše žene isteralli iz crkve, a svu decu koja su dovedena su poklali – prepričava Danica danas reči Anke Kušan.
Odužila se svojoj teta Anki
Danica je već bila u penziji kada je krajem osamdesetih godina poslednji put videla ženu koja joj je spasila život i bila druga majka.
– Čula sam da je bolesna i otišla sam kod nje. Služila sam je petnaestak dana. Nikada neću zaboraviti mog tetka Jožu koji je tada rekao: „Anka, ko bi rekao, od one male crne Dane koja te je gledala iz one slame, da će od nje postati takva dobra, odrasla žena i da će ona nama doći spremati i poslužiti nas“. Nije dugo nakon toga živela. Otišle smo sestra i ja na sahranu. Nikad nisam u životu imala problem da pričam o svemu što mi se desilo i šta sam proživela. Uvek sam isticala i to ko nas je spasio. Spasili su nas dobri ljudi! Zato i danas ljude klasiram na dobre i zle. Mene i moju braću i sestre su spasili pravi Hrvati – ističe Danica.
O temama iz Drugog svetskog rata priča se i danas. Upravo poslednjih dana aktuelan je bio srpski film „Dara iz Jasenovca“ o kojem su svi imali svoje mišljenje. Naša Dana kaže da je film pogledala, kao i prošlogodišnji film iz hrvatsko-srpske koprodukcije „Dnevnik Diane Budisavljević“.
– Meni je strašno gledati takve filmove, ali moram da kažem da mnoge stvari nisu ni prikazane. Nema tu skoro ništa od onoga šta su oni sve nama radili. Nijedan film nije do sada prikazao sve ono što se nama dešavalo i kako su se ti ljudi iživljavali nad nama, nevinom decom – zaključuje Danica.
Nikola Milojević
Povezani tekstovi
