БЕОГРАД, 9. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ – У недјељу, 11. децембра, навршава се 31 година од злочина над Србима у Паулин Двору код Осијека, када су припадници Хрватске војске у знак одмазде за погинулог саборца убили 18 цивила просјечне доби 64 године.
Тијела жртава су премјештана и на крају у пластичним бурадима превезена на Велебит и сакривена, а за тај злочин правоснажно су осуђена само два припадника Хрватске војске, док нико од оних који су наредили злочин и организовали премјештање посмртних остатака до данас није одговарао.
Директор Информационо-документационог центра “Веритас” Саво Штрбац рекао је Срни да не очекује да ће за овај злочин ико више бити процесуиран, јер хрватска држава ради плански, а њено правосуђе је дио система који штити хрватске “бранитеље”, посебно ако су етнички Хрвати.
Једини осуђени за злочин у Паулин Двору су припадници 130. бригаде Хрватске војске Енес Витешкић на 11 година и Никола Иванковић на 15 година, за које Штрбац указује да су одабрани јер су “очито били најслабије карике у ланцу”.
“Неко је други изнад њих много одговорнији и паметнији то осмислио и организовао, чак и у пресудама хрватских судова пише да је то радила већа група, али су они били згодни, јер је требало некога жртвовати, па су изабрали најслабије”, рекао је Штрбац.
Он је напоменуо да се, као и у многим другим случајевима, и овдје штите хрватски “бранитељи”, те указао да су и за злочине у хрватској војној-полицијској акцији “Олуја” 1995. године правоснажно осуђена само двојица припадника хрватске војске, али ниједан етнички Хрват – један је етнички Албанац, а други етнички Србин.
“Tо је очигледно и у најновијем случају `Петровачке цесте`, гдје нема нимало емпатије за погинуле, а посебно дјецу на Петровачкој цести, код високих хрватских функционера укљчујући и предсједника државе и владе, али ни у медијима”, рекао је Штрбац.
У ноћи између 11. и 12. децембра 1991. године у Паулин Двору код Осијека припадници 130. бригаде Хрватске војске упали су у кућу Андрије Буквића, гдје су у притвору држали 17 Срба и једног Мађара и масакрирали их.
Да би прикрили злочин, дан касније су цијелу кућу дигли у ваздух.
Исте ноћи скалпирана је и убијена Дара Вујновић /57/, коју су хрватски војници затекли ван куће, а из своје куће, која је била под стражом, нестала је непокретна старица осамдесетједногодишња Милка Лапчевић, чије је тијело пронађено почетком марта 1992. године.
Tијела убијених у кући Буквића одвезена су и сакривена на простору војног складишта Луг код Чепина, тако што су их прекрили старим возилима, а касније су тијела превезена 500 километара даље, на локацију Ризвануша на Велебиту у близини Госпића, гдје су их открили и ексхумирали истражиоци Хашког трибунала маја 2002. године.
Међу убијенима је било осам жена и четири брачна пара, а само из породице Катић убијени су осамдесетдвогодишњи Дмитар, његови синови Милан /59/ и Петар /54/, снаха Босиљка /47/ и рођака Драгиња /69/.
Povezani tekstovi
