БЕОГРАД, 10. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ – Сутра се навршавају 23 године од злочина у селу Паулин Двор код Осијека, гдје су припадници Хрватске војске убили 18 цивила, од којих 17 Срба и једног Мађара, али до сада нико за овај злочин није одговарао по командној одговорности, нити за прикривање, организовање и премијештање лешева жртава.
Због ратног злочина против цивилног становништва у Паулин Двору, у марту 2003. године оптужена су само двојица припадника 130. бригаде Хрватске војске као непосредни извршиоци, иако их је било много више, саопштено је из Документационо-информационог центра “Веритас”.
На суђењу које је трајало до прошле године, правоснажно су осуђена оба оптужена и то Никола Иванковић на 15, а Енес Витешкић на 11 година затвора.
У ноћи између 11. и 12. децембар 1991. године више припадника 130. бригаде Хрватске војске упало је у кућу Андрије Буквића у селу Паулин Двор код Осијека, у којој су били у некој врсти кућног притвора мјештани, углавном, српске националности, просјечне старости 64 године.
Хрватски војници су из аутоматског оружја и ручним гранатама, због одмазде за смрт саборца, убили 18 цивила, а међу убијенима је било осам жена и четири брачна пара, док су из породице Катић убијени 82-годињи Митар и његова два сина са супругама.
Након мучког убиства недужних цивила, 17 посмртних остатака је одвезено са мјеста злочина и скривено на простору војног складишта Луг код Чепина, тако што је “гробница” прекривена старим расходованим возилима, док је на мјесту злочина остављен скалпиран леш Даре Вујновић, која је зетечена и убијена ван “куће смрти”.
Сутрадан ујутро злочинци су кућу Андрије Буквића, ради уништавања трагова злочина, експлозивом сравнили са земљом.
Истога дана је из куће, која је била под стражом, нестала болесна и непокретна старица Милка Лапчевић /81/, чије тијело је почетком марта 1992. године пронађено смрзнуто у јарку у близини села Храстин, око 2,5 километра од њене куће.
Њен леш је ексхумиран у јуну 2006. године са Централног гробља у Осијеку, а идентификована је у октобру исте године.
О злочину у Паулин Двору убрзо је сазнао и командант оперативне зоне пуковник Карл Гориншек и одмах о свему обавијестио Главни штаб Хрватске војске и “про форме” наредио истрагу, која се претворила у строгу чувану тајну.
О овом злочину се поново почело говорити тек крајем новембра 1996. године када је тадашњи командант Другог зборног подручја генерал Ђуро Дечак од тадашњег шефа Хрватске извјештајне службе /ХИС/ Мирослава Туђмана тражио мишљење о премијештању посмртних остатака, а убрзо послије тога, 12. децембра, почиње њихова ексхумација и “паковање” у бијеле пластичне бачве.
Средином јануара 1997. године, на састанку који је у строгој тајности одржан у Осијеку, за нову “гробницу” паулиндворских жртава одабрано је петстотињак километара удаљено село Ризвануша на Велебиту, недалеко од Госпића.
Под надзором Сигуроносно-информативне службе /СИС/, на чијем је челу тада био пуковник Анте Гугић, и уз пратњу и знање Криминалистичког сектора Војне полиције, на чијем је челу био мајор Анте Главан, транспорт костију је обавила Карловачка инжењеријска бригада ХВ-а.
Посмртне остатке паулиндворских жртава на локацији Ризвануша пронашли су и ексхумирали истражиоци Хашког трибунала у мају 2002. године.
Годину дана касније, у Заводу за судску медицину у Загребу породице су их идентификовале и већину њих сахраниле у заједничку спомен гробницу у њиховом селу, коју су сами изградили и финансирали.
Povezani tekstovi
