БЕОГРАД, 21. ЈАНУАРА /СРНА/ – Документационо-информациони центар “Веритас” је, поводом 28 година од злочиначке акције хрватске војске “Масленица” у којој је убијено и нестало 348 Срба, указао да не треба заборавити да је агресија извршена на заштићену зону УН и пред очима припадника УНПРОФОР-а, а да, упркос томе, нико није процесуиран ни пред домаћим нити пред међународним судовима, већ су након рата злочинци и награђени.
“Веритас” подсјећа да се један од тежих злочина десио већ првог дана агресије – 22. јануара 1993. године на превоју Мали Алан на Велебиту, у непосредној близини осматрачнице УНПРОФОР-а, када су припадници хрватске специјалне полиције из засједе убили и масакрирали 22 припадника Српске војске Крајине /СВК/ са подручја Грачаца.
“Овај масакр починили су припадници Петог вода из састава `Алфе`, којим је командовао Милијан Бркић звани Васо, донедавни замјеник предсједника ХДЗ-а и потпредсједник Хрватског сабора у претходном сазиву”, саопштено је из “Веритаса”.
У саопштењу је наглашено да су акцију “Масленица” планирали и извели генерали Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, уз знање и одобрење Фрање Туђмана, тадашњег предсједника државе и врховног команданта оружаних снага Хрватске, који су већ тада били или су накнадно унапређени у чинове генерала.
Из “Веритаса” су подсјетили да је у вријеме агресије начелник артиљерије сектора “Велебит” био бивши официр ЈНА Агим Чеку, од чијих граната је, усљед неселективног гранатирања по дубини подручја општина Бенковац и Обровац, страдало највише цивила.
“Чеку је на Косову од 1999. до 2006. обављао дужности комаданта ОВК и Косовског заштитног корпуса, а од 2006. до 2008 и предсједника Владе” наглашено је у саопштењу.
Агресија на јужне дјелове Републике Српске Крајине под кодним називом “Масленица” почела је 22. јануара у току реализације “Венсовог плана”, којим је годину дана раније РСК стављена под заштиту мировних снага УН /УНПРОФОР/.
Била је то трећа по реду агресија Хрватске на заштићено подручје УН, у чије чланство је примљена двије године раније.
У овој агресији је, према “Веритасовој” евиденцији, погинуло и нестало 348 Срба, од чега 55 цивила, међу којима 34 жене, просјечне старости 57 и троје дјеце до 12 година.
Међу жртвама је 65 добровољаца са простора Србије и БиХ, који су дошли на Равне Котаре да заједно са домицилним Србима бране њихова вјековна огњишта.
Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 337 лица, док се на евиденцији несталих води још 11, од којих шест цивила, међу којима су три жене.
У збјеговима је у наредних неколико мјесеци умрло још 165 лица, углавном старије популације, док је по свијету расељено више од 10.000 људи.
Током агресије највише су страдала српска села Ислам Грчки, Кашић и Смоковић, као и етнички мјешовита села Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински.
Богата српска имања су опљачкана, опустошена и уништена, а културни споменици, гробља и цркве девастирани, оскрнављени или порушени, међу којима и Двори Јанковић Стојана у Исламу Грчком са црквицом Светог Георгија, која је освештана 1675. године, Црква Светог Георгија у Смоковићу, освештана 1567. године и Црква Светог Илије у Кашићу, освештана 1872. године.
Према попису становништва Хрватске из 1991. године, у Кашићу је живјело укупно 765 житеља, од тога 757 Срба, у Смоковићу 1.029, од тога 989 Срба и Исламу Грчком 1.139, од тога 991 Србин.
Према попису становништва Хрватске из 2011. године, у Кашићу је живјело 63, у Смоковићу 110 и у Исламу Грчком 150 житеља – без ознаке националне припадности.
Povezani tekstovi
