Сутра се навршава 30 година од страдања 18 Срба у Горњим Граховљанима, које су хрватске јединице “зенге” мучиле разапињући их ексерима кроз руке и ноге на стабла дрвећа, а на крају ликвидирале из ватреног оружја.
За овај злочин до сада нико није одговарао ни пред домаћим ни пред међународним судовима, саопштено је из Документационо-информационог центра “Веритас”.
Међу жртвама, које су имале од 21 до 79 година, било је и шест жена, просјечне старости 63 године, а посмртни остаци граховљанских Срба ни до данас нису пронађени.
Крајем 1991. године, након повлачења припадника територијалне одбране са ширег подручја пакрачке општине, у страху да им се не понови 1941, већина српског становништва напустила је огњишта склонивши се у Србију, БиХ или дијелове пакрачке и окучанске територије који су још били под српском контролом.
У неким селима, међутим, мањи број, углавном старијих мјештана, одлучио је да остане, надајући се да им нико неће наудити јер никоме нису учинили неправду.
У Горње Граховљане хрватске “зенге” ушле су у рано јутро 29. децембра 1991. године, опколиле село и сакупиле све житеље, њих 18 /16 из Горњих и двоје из Средњих Граховљана/, те их, уз псовке и кундачење, спровели до шуме недалеко од села, гдје су их разапињали и закивали ексерима кроз руке и ноге на стабла дрвећа и на крају ликвидирали из ватреног оружја.
Међу ликвидиранима су двадесетједногодишњи Радован Комленац, његова мајка Драгица Комленац и њена мајка Јевросима Баријакрат стара 79 година.
Све је то, скривен иза једног стабла, посматрао петнаестогодишњи унук ликвидираног Душана Видића /57/ дјечак Слободан Видић, који од страха није могао ни да бјежи, ни да говори.
Опазивши дјечака, очевица злочина, убице су се препирале шта урадити са њим – ликвидирати и њега или га повести са собом.
Превладало је ово друго, па су га одвели у касарну у Славонској Пожеги, одакле га је, након неколико мјесеци, избавио полицајац из Пакраца Иво Педић и одвео у своје родно село Јакшић.
Наиме, Ивина супруга Радмила је Српкиња родом из Горњих Граховљана и била је у блиском сродству са Слободаном.
Пошто су комшије пријетиле Иви да ће му бацити бомбу у кућу због тога што чува “четничко дериште”, Слободана су након пола године поново вратили у пожешку касарну, гдје га је у току 1993. године пронашао припадник цивилне полиције Унпрофора Канађанин капетан Д. Б. Николсон и превео га на српску страну, када је и испричао како су ликвидирани мјештани његовог села.
Николсон и Слободан посјетили су мјесто злочина, гдје су на деблима стабала нашли забијене ексере и трагове метака, али не и посмртне остатке.
Увјеривши се да Слободан говори истину, Николсон је наредних неколико мјесеци интензивно трагао са посмртним остацима граховљанских Срба.
Један траг је водио у шуму у којој су и ликвидирани, а други према рибњацима у Марином Селу код Пакрачке пољане, гдје је био један од најзлогласнијих логора смрти у рату деведесетих година прошлог вијека.
Због опструкције и пријетњи са хрватске стране, мјесто укопа ипак није пронашао.
Капетан Николсон је напрасно морао напустити Унпрофор и вратити се у Канаду, одакле је ускоро Србима у Окучане послао много доказног материјала у вези са злочином у Горњим Граховљанима, уз напомену да је исти материјал предао и својој команди.
Без обзира на све то, земни остаци граховљанских Срба ни до данас нису пронађени.
Слободан Видић је 1994. погинуо на бихаћком ратишту, па је тако нестао и једини свједок злочина у Горњим Граховљанима, за који до данас нико није одговарао, ни пред домаћим ни пред међународним судовима.
Жртве овог злочина су: Бранко Арсенић /58/, Јевросима Барјактар /79/, Босиљка Босанац /60/, Јово Босанац /36/, Бојана Јовановић /58/, Драгица Комленац /53/, Јово Комленац /64/, Радован Комленац /21/, Здравко Комленац /44/, Милан Кончар /29/, Бранко Марић /53/, Павле Марић /73/, Станко Марковић /63/, Ана Павић /62/, Душан Видић /57/, Боро Вујанић /52/, Стоја Вујчић /65/ и Благоја Жарковић /78/.
Према званичном попису становништва из 1991, у Горњим Граховљанима живјело је 136 /сви Срби/, у Доњим 188 /155 Срба, 22 Хрвата, пет Југословена и шест осталих/, а у Средњим 43 житеља /36 Срба и седам Југословена/.
Према задњем попису из 2011. године у Хрватској, у Горњим Граховљанима живјело је осам житеља, у Доњим 33, без националне одреднице, док у Средњим није било никога.
Povezani tekstovi
