D.I.C. Veritas

Srna, 29.10.2015., ДАНАС 24 ГОДИНЕ ОД ЕТНИЧКОГ ЧИШЋЕЊА СРБА ИЗ ПОЖЕШКЕ КОТЛИНЕ

БЕОГРАД, 29. ОКТОБРА /СРНА/ – На данашњи дан навршавају се 24 године од етничког чишћења и убијања Срба из 26 села Пожешке котлине у Хрватској, а за то још нико није процесуиран ни пред међународним, нити пред домаћим судовима – саопштено је из Документационо информационог центра “Веритас”.

Етничко чишћење 26 села Пожешке котлине, од којих су 23 потпуно уништена, спроведено је по писаној наредби државног органа Хрватске, првој и јединој у Европи послије Другог свјетског рата.

Тачно у подне, 29. октобра 1991. године, припадници цивилне заштите и полиције почели су спроводити Наредбу о евакуацији свих мјештана из 26 села, са искључиво или претежно српским становништвом, смјештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је дан раније донио Кризни штаб општине Славонска Пожега.

Према писаној наредби, коју је потписао Анте Багарић у својству предсједника кризног штаба, која је дан раније постављена на јавним мјестима, евакуација се спроводи “у циљу заштите њихових живота” и омогућавања успјешније одбране одбрамбених положаја хрватских снага на том подручју од “четничких терористичких снага и јединица, које све више угрожавају цивилно становништво у западном дијелу општине Славонска Пожега”.

Евакуацију је требало спровести у року од 48 часова, а у селима која је требало евакуисати живјело је, по попису становништва из 1991. године, 2.120 лица.

Већина становника прозваних села одазвала се наредби и напустила своје куће, од којих су неки уточиште нашли код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.

Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, догодило се сасвим супротно и убрзо послије евакуације започиње организована пљачка свега што је имало вриједност и што се могло понијети, а одмах потом и систематско паљење и минирање српских кућа, с очитим циљем да се прикрију трагови пљачке и да се становници напуштених села у њих више никада не врате.

Дио старијих људи, који није хтио или могао, због старости и болести, да напусти своја села, страдао је приликом систематског паљења и минирања њихових кућа.

Да би се хрватској и међународној јавности “објаснило” зашто су опљачкана и запаљена српска села, у јавност је пуштена теза да су то урадили сами Срби приликом повлачења како не би пала у хрватске руке.

“Видјевши шта се десило са њиховим имањима, у страху за сопствене животе, већина Срба из евакуисаних села креће за БиХ, која у то вријеме још није била обухваћена ратом, одакле настављају пут за Србију или источну Славонију, коју су контролисали тамошњи Срби”, наводи се у саопштењу.

Мањи број уточиште налазе у српским селима Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила Наредбу о евакуацији, али у зору 10. децембра 1991. године, та села су напале хрватске снаге и освајау их без отпора, док становништво бјежи у БиХ.

У чишћењу ових “непокорних” села, укључујући и неколико сусједних, према “Веритасовим”, непотпуним подацима, убијено је 71 лице српске националности, од којих су 42 старији од 60 година, међу којима је 33 жена.

Само у једном дану, 10. децембра 1991. године, у Шњегавићу и Вучјаку Чечавском убијено их је 36 просјечне старости око 60 година, међу којима и 20 жена.

У тим селима су, након што је народ исељен, припадници хрватске војске опљачкали, минирали и попалили 616 стамбених и 590 привредних објеката, док су без кућа остала 1.492 лица.

Из једне масовне гробнице на рубу села Шњегавић у децембру 2000. године ексхумирано је 13 посмртних остатака, који су пребачени у Завод за судску медицину у Загребу, од којих је до сада девет идентификовано као житељи Шњегавића и Вучијака Чечавског.

Од свих жртава породице су до сада пронашле, идентификовале и сахраниле тек 21 посмртни остатак, док се на списку још несталих води 50 лица.

Ријетки повратници у ова села и даље по згариштима и запарложеним воћњацима и њивама наилазе на разбацане људске остатке, али своја открића, из страха и небриге, више и не пријављују надлежним органима.

“Веритас” је, крајем 2008. године, сву прикупљену документацију о злочинима у селима Пожешке котлине доставио Тужилаштву Србије за ратне злочине, које је те доказе доставило Жупанијском тужилаштву у Славонској Пожеги, а оно у августу 2011. године предмет уступило Жупанијском тужилаштву у Осијеку, које још није донијело коначну одлуку.

 

 

 

Povezani tekstovi

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.