D.I.C. Veritas

УНС, 07.12.2017, Еулекс потврдио да је Ранка Перенића и Ђуру Славуја киднаповао ОВК, па затворио истраге

Мисија Еулекс је први пут потврдила да су новинарску екипу Радио Приштине Ранка Перенића и Ђурe Славуја на радном задатку, 21. августа 1998, отели припадници ОВК и запретивши оружјем одвели у непознатом правцу. Од тада их више нико није ни видео ни чуо. Ранкова супруга Снежана Перенић је у шоку. Пре недељу дана први пут је, после 19 година, званично добила икакву информацију и то уз обавештење да је истрага обустављена.

- У потпуном сам шоку. Нисам могла да верујем шта читам. Помислила сам само: немогуће да је ово крај? Не дам! Хоћу да се жалим. Онда читам да је све оно што сам чула тачно, да се зна ко га је отео, а ето признају да ништа нису урадили. И на крају видим да је рок за жалбу три дана, схватам да не знам како да је напишем, а да ни не могу да пошаљем на адресу Специјалног тужилаштва на Косову, јер ту улицу не препознаје наш систем. Не знам како сам се сабрала да затржим помоћ од Саве Штрпца из Веритаса, кога сам сасвим случајно упознала – каже за УНС Снежана Перенић, која се сваки дан буди са надом да је њен супруг жив.

За разлику од породице Перенић, породица Ђурe Славуја ни сада није добила обавештење о обустављању истраге.

Писмо после четири године

Одлука о одбацивању кривичне пријаве из Приштине је стигла четири године од како ју је, сада већ бивши тужилац Маурицио Салустро потписао (потписана 23. октобра 2013), а након што је последњих годину дана УНС интензивирао истрагу о убијеним и несталим новинарима на Косову и обавио бројне разговоре са представницима међународних мисија.

Салустро у одлуци из 2013. године образлаже да “иако је вероватно да статус жртава као несталих лица након толико година указује да они више нису живи, постоји апсолутни недостатак доказа поводом тога шта се догодило. Штавише, идентитет наводних отмичара је непознат и не постоје разумни изгледи да ће се њихови идентитети открити путем додантних истражних мера. Нема истражних закључака који би предложили даље истражне радње… Према томе, полицијска пријава се мора одбацити.”

На самом почетку тог документа Салустро представља чињенице да су „на основу доступних информација, дана 21. августа 1998. године жртве отишле у Велику Хочу како би извршиле радни задатак. На путу назад пресрела их је наоружана група људи који су носили обележје ОВК, запретила оружјем и одвела их у непознатом правцу“.

Документација коју је добила Снежана Перенић (фото: Ј. Л. Петковић, УНС)
Документација коју је добила Снежана Перенић (фото: Ј. Л. Петковић, УНС)

- На основу животне логике немогуће је унапред знати да се неће појавити некакав доказ који ће упутити на отмичаре, тим пре што су их отели и припадници ОВК, а не неке непознате групе. То кажем, зато што се за сваки, па и за рејон Ораховца знало чија је то зона одговорности. Ако не могу да нађу отмичаре, лако и брзо могу да сазнају ко је том зоном командовао – истиче Снежана Перенић.

Са оваквим околоностима под сумњом је да ли је истраге уопште и било. Према свим правилима праксе, тужилаштво је требало да разговара са члановима породице, међутим Снежана Перенић, која је са двојицом малолетних синова живела у Косову Пољу, никада није добила такав позив.

С друге стране, учинила је све што је могла да сазна истину. Ишла је у Ораховац више пута, разговарала са мештанима, а информације до којих је дошла могли су тужилаштво да одведу у неком правцу.

- Човек који је био на положајима тог дана ми је рекао је су са брда видели како ОВК одводи Ранка и Ђуру, али су били далеко да разазнају лица отмичара. Чула сам и да су у логору у Малој Хочи, али да је тамо било толико припадника ОВК под оружјем, да се српска полиција није усудила да уђе. Трагајући за супругом, дошла сам и до политичара Адема Демаћија, у то време веома утицајног међу ОВК, који ми је поручио: “Ако Бог да да су их заробиле регуларне снаге (ОВК) биће ослобођени, ако су их заробиле отргнуте јединице, нема ништа од тога”, каже супруга Ранка Перенића.

Бeрнс: Покушали смо да помогнемо 

Снежана Перенић је контактирала и све међународне организације, укључујући и тадашњег шефа америчке дипломатске посматрачке мисије на Косову Шона Бeрнса, кога је позвала у свој дом.

- Тада сам позвала и наше комшије Албанце који су му рекли да мој муж никоме ништа није скривио, да је радио свој посао и да ће ићи са њим да разговарају са главнокомандујућим ОВК у рејону Ораховца. Пар дана касније је кренуло бомбардовање. Бeрнс се распитивао како смо, а када смо избегли звао је мог брата у Инђију. У последњем разгoвору га је питао: “Много је времена прошло. Зар се још увек надате?”

Пензионисани амерички дипломата Шон Бeрнс за Удружење новинара Србије каже да се добро сећа околности нестанка Ранка Перенића.

Опширније у наредним данима

Нису се изгубилиНовинари Радио Приштине Ђуро Славуј и Ранко Перенић киднаповани су на путу Велика Хоча – Зочиште када су кренули ка манастиру Свети Врачи да ураде прилог о повратку отетих монаха. Ни аутомобил у којем су били, плава Застава 128, никада није пронађен. Одлука о прекиду истраге Снежани Перенић је уручена 28. новембра 2017, посредством Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије. Жалбу је вратила истим путем.- Још у мају 1998. су кренула прва киднаповања. Ми смо причали о томе, али он се није бојао јер никоме ништа није био крив нити дужан. Ранко је тај терен знао ко свој џеп. Зато није истина да су залутали. Тражили су пречицу. Мештани Ораховца су ми испричали да су Ранко и Ђуро тог дана свратили у продавницу, распитивали се како да стигну до Зочишта, јер им је полиција претходно рекла да су борбе у току, па је главни пут блокиран. У продавницу је ушао неки чичица и казао им да скрену на имање некадашњег Орвина, у винограде посред којих је макадамски пут до кућица које су користили радници те фирме – прича Снежена Перенић.
Живот у тешким условимаСнежана Перенић живи у тешким условима са породицом у Батајници. Борба за истину коштала ју је и здравља. Сећа се да ју је, мало након киднаповања, посетио и тадашњи министар информисања, а данас председник Србије Александар Вучић.- Дошао је да пита како смо и нудио помоћ. Рекли смо да нам ништа не треба, само да се нађе Ранко. Ето, нису га пронашли – каже Снежана Перенић.

 

 

Povezani tekstovi

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.