“Novosti” u selu koje je tokom “Oluje” opljačkano i opustošeno i iz kojeg je stanovništvo izbeglo. Pre rata, u 300 domaćinstava živelo 470 stanovnika. Sada ljudi ima u dve kuće
SELO Baljci se nalazi u Šibensko-kninskoj županiji, nekoliko kilometara od Drniša, u podnožju planine Svilaja. Oživi tokom jula, kada se dve kuće meštana i povratnici okupe uoči seoske slave Ivanjdana. Stanovništvo malog dalmatinskog sela raseljeno je iz svojih domova tokom “Oluje”.
Pre rata, u selu je bilo 300 domaćinstava i 470 stanovnika, od čega su većinsko stanovništvo činili Srbi. Tokom rata, domovi su spaljeni i opljačkani, a selo je ostalo potpuno prazno i opustošeno. Danas tu žive samo dva domaćinstva. Veliki broj Baljčana nije čekao pomoć hrvatske države, pa su sami dizali svoje domove iz pepela. Poslednje dve godine nekoliko penzionera letnje mesece provodi u svom rodnom selu.
Porodice koje su morale da beže iz svojih domova, utočište su našle u Srbiji, Americi, Nemačkoj i mnogim drugim zemljama Evrope.
Prošlo je više od decenije kada se prvi autobus sa dvadesetak putnika uputio u Dalmatinsku zagoru. Svake godine povećavao se broj ljudi koji su odlazili u rodni kraj. Okupljali su se jednom godišnje, na Ivanjdan, kada proslavljaju svoju seosku slavu. Osim slave i Crkve Svetog Jovana Krstitelja, najveći motiv za dolazak bili su grobovi najbližih.
- Prvo putovanje u Baljke bilo je ispunjeno iščekivanjem i neizvesnošću. U sećanju mi je ostala slika sela dok je u njemu bilo života. Pomisao na to šta ću zateći i kako ću reagovati kada uđem u zapaljeno selo, u meni je izazivala određenu dozu straha – ispričala nam je Gordana Milanković, jedna od mnogih koja svake godine dolazi u ovo malo dalmatinsko mesto. – Tih prvih godina razmišljala sam o lošim stvarima i o prošlosti. Kako godine prolaze, meni je sve lepše i sve više razmišljam o budućnosti. Svakog leta se iznova radujem odlasku tamo.
Kako su nam ispričali, najjače emocije preplave posetioce sela u trenucima kada dođu na groblje. Teško im pada što svojim roditeljima i najbližima ne mogu da izađu na grob i zapale sveću. Crkva je takođe tokom rata bila oštećena, ali su se meštani organizovali i zajedničkim snagama obnovili svoju svetinju.
Najviše izbeglih dođe oko Ivanjdana
Tokom godine selo je prazno, ali uoči Ivanjdana oživi. Osim crkve i groblja, Baljčani rado dolaze u svoje selo jer je to jedinstvena prilika da se vide sa najbližim rođacima.
- Uvek se rado vratim u Baljke, mesto gde sam se rodila, provela mladost i ostavila jedan lep deo života. Osim Baljaka, u kojima su živeli moji roditelji, rado posetim i svoju kuću u Mirlovićima. To je selo u kojem sam zasnovala porodicu i proživela isto tako divne trenutke – rekla nam je Nada Trzin. – Raselili smo se svuda po svetu, pa nam udaljenost i obaveze ne dozvoljavaju da se okupimo kao porodica. Zato je dolazak u Baljke prilika da uživamo s porodicom.
Osim ljudi koji su živeli ovde, svake godine dođe i veliki broj mladih. Kako su nam ispričali, rado dolaze u selo, a dosta njih bi želelo i da obnovi kuće.
- Muž i ja smo deci pričali o tome kako je naš život izgledao u selu. Nikada ih nismo prisiljavali da dođu, oni su sami pokazali želju da vide odakle vuku korene. Sada svake godine rado dolaze sa nama, a kad mi nismo u mogućnosti, oni sami doputuju – rekla nam je Gordana Milanković.
Mladi su jednoglasni u razlozima zbog kojih dolaze u Baljke. Iako su neki od njih rođeni posle rata ili su bili mali kada su u koloni otišli iz Dalmacije, Baljke vide kao mesto koje je vrlo značajno za njih. Kako su nam ispričali, oni rado dolaze i nastavljaju tradiciju okupljanja, jer vide selo kao svoje rodno mesto. Smatraju da je vrlo važno negovati tradiciju okupljanja za Ivanjdan.
Međutim, veliki problem s kojim su se nekadašnji žitelji ovog mesta susreli bio je nedostatak struje i vode. Borba za struju trajala je godinama, napisali su veliki broj peticija, molbi i zahteva, ali je selo zasvetlelo tek prošlog leta.
Oni koji su sami obnavljali kuće ugrađivali su solarne panele kako bi obezbedili osnovne uslove za život. Vode još uvek nema, ali i tu su se Baljčani snašli, jer svaka kuća ima svoj bunar, takozvanu gustjernu. Bunari se čiste, pa su tako meštani sebi obezbedili čistu vodu za piće. Iako veći broj kuća još uvek nije obnovljen, to ne sprečava ljude da leti dolaze u svoje selo. Oni čije kuće i 24 godine kasnije stoje spaljene, vreme provode kod rođaka čije su kuće obnovljene.
Svesni toga šta im je život nametnuo pre više od dve decenije, Baljčani sada deluju složnije nego nekada. Odazivaju se na sve akcije koje su važne za dobrobit njihovog rodnog mesta, ali i pomažu jedni drugima šta god da zatreba. Kako su nam rekli, sada vide samo budućnost.
- Što sam starija sve više razmišljam o tome kako da što više vremena provedem u selu. Kada odem u penziju imaću priliku da u Baljcima boravim i nekoliko meseci – zaključuje Gordana Milanković.
Život u selu je nemoguć bez automobila, jer se najbliža prodavnica nalazi u drugom selu. Deluje kao da ove ljude ništa ne sprečava u nameri da svoje selo održavaju u životu, iako ono nekome drugom deluje sablasno i pusto.
ČUVANjE OBIČAJA
MLADI često dolaze u selo i čuvaju svoje običaje. Inicirali su obnovu terena za balote, u Srbiji poznate kao boćanje. U poslepodnevnim časovima na terenu se pojavi veliki broj momaka koji sa starijim rođacima igraju balote. Još jedan običaj mladi rado poštuju, a to je paljenje svetnjaka. Svetnjak je velika vatra koja se pali veče pred Ivanjdan. Nekada je svaka porodica palila svoj svetnjak i takmičila se sa ostalim familijama čija će vatra biti veća. Običaj je i da se na praznik na svakoj trpezi obavezno nađe jagnje sa ražnja.
UNIJATSKA CRKVA
TOKOM 19. i 20. veka Dalmacijom se širila nova vera. Grkokatolička ili, kako je još poznata, unijatska vera, pojavila se na prostoru Dalmacije u prvoj polovini 19. veka. Na prostoru Dalmacije postoje tri crkve ove vere, takozvane roge. Jedna od ove tri crkve nalazi se u Baljcima. Pokrštavanje naroda i prelazak u unijatsku crkvu opisao je i Simo Matavulj u svojoj pripoveci “Pilipenda”.
Anica KLISURIĆ
Povezani tekstovi
