Razglednica Vukovara, 1900. godina
Хрватска је 18. новембра обележавала годишњицу Вуковарске битке, који је одлуком Хрватског сабора из 1999. проглашен Даном сећања на жртву Вуковара 1991. године
ХРВАТСКА је 18. новембра обележавала годишњицу Вуковарске битке, који је одлуком Хрватског сабора из 1999. проглашен Даном сећања на жртву Вуковара 1991. године. У јединственој колони сећања, са више десетака хиљада учесника из целе Хрватске, која се кретала од вуковарске болнице до Меморијалног гробља, били су председник, премијер и цела Влада, те бројни саборски заступници, представници дипломатског кора, Католичке цркве, ветеранских удружења и политичких странака.
Хрватски и српски извори, укључујући и „Википедију“, слажу се у дефинисању овог догађаја: битка за Вуковар је 87-дневна опсада Вуковара коју је извела ЈНА, уз помоћ разних српских локалних и добровољачких снага, од августа до новембра 1991. током рата у Хрватској. Битка се завршила поразом локалног Збора народне гарде (ЗНГ), великим разарањем града и великим бројем мртвих и избеглих. Битка је била значајан симболички губитак за Хрватску, која је контролу над овим градом повратила тек у јануару 1998. у такозваној мирној реинтеграцији СБО у њен уставно-правни поредак.
О осталим елементима ове битке, сукобљене стране се не слажу ни у чему, посебно не по питању јачине и губитака сопствених и противничких снага које су учествовале у овој бици. Што је још горе, свака страна има више различитих податка о овим елементима битке.
По хрватској „Википедији“, ЈНА је имала стално ангажованих 30. 000 војника, а у тренутку заузимања града око 80.000; 1.600 тенкова и оклопних транспортера; 980 оруђа земаљске артиљерије; 350 противаздушних топова са 750 цеви за деловање по земаљским циљевима.
По истом извору, хрватска страна је имала око 1.800 до највише 2.000 људи у самом граду, а пред сам пад града, највише 6.700; 26 тенкова и оклопних транспортера; 52 топа до 100 мм; 32 топа преко 100 мм; 1 ВБР те 68 минобацача.
По српској „Википедији“, ЈНА је имала око 36.000 војника у зависности од фазе битке, а Хрватска 1.800, док нема података о ангажованим материјално техничким средствима.
По најновијим хрватским изворима (вусз.хр), у бици за Вуковар убијене су 1.624, а рањено 1.219 особа, док је након „окупације“ у логоре у Србију одведено око 8.000 вуковарских бранитеља и цивила, а из потпуно разрушеног града прогнано око 22.000 Хрвата и осталог несрпског становништва. Неки други извори („Индекс.хр“), поред изнесених бројки, наводе да је у „агресији на Вуковар и окупацији тога града убијено или погинуло око 3.600 бранитеља и цивила“. На Овчари је убијено 200 припадника ЗНГ-а и цивила одведених 19. новембра из Вуковарске болнице. На страни ЈНА, по више хрватских извора („Википедија“, „Вечерњи лист“…), погинуло је 5.000-15.000, а рањено 5.000-30.000 војника, уништено је 300-600 тенкова и оклопних возила и 20-25 авиона и хеликоптера.
По српској „Википедији“, на страни ЈНА, „по незваничним српским проценама“, било је 1.103 погинула и 2.500 рањених војника, а на страни ЗНГ, „према званичним хрватским проценама“, било је 921 погинули, 770 рањених и 1.527 заробљених.
На подручју Вуковара у току 1991., према подацима „Веритаса“, погинуло и нестало је најмање 350 људи српске националности. Ове жртве су искључиво Вуковарци, цивили или припадници ТО, од којих је стотињак одведено „на информативне разговоре“ пре почетка Вуковарске битке, са којих се никада нису вратили. До почетка Вуковарске битке град је напустило 13.734 Србина, док их је у Вуковару остало 12.000. Пошто жртве на страни ЈНА службено никада нису објављене ни као бројке ни као имена, не знамо да ли су и ове укључене у жртве на њеној страни.
Не улазећи у истинитост ових података, очито је да је жртава било много и на једној и на другој страни, и војних и цивилних.
Индикативан је омер бранилаца и нападача, посебно жртава и са једне и са друге стране, што отвара многа питања као што су: како су тако мале хрватске снаге уз то слабо наоружане, могле да нанесу толике губитке вишеструко бројнијој и добро наоружаној армији као што је била ЈНА, зашто се још са хрватске стране манипулише са бројем жртава и зашто се не објављују подаци о жртвама са друге стране?
А забрињавајућа је чињеница да ни ове године, 23 године од Вуковарске битке и 19 од завршетка рата, у „дану сјећања“ нису ни споменуте српске жртве и што у „колони сјећања“ није било домаћих Срба. Тога дана Срба у Вуковару, у граду у којем их по задњем попису има више од трећине, као и претходних година, било је веома мало. Већина их је, у страху за личну безбедност, напустила град, а они који су остали клонили су се блиских сусрета са учесницима колоне сећања. Суживот, шта то бејаше?
