Dušanka Pjevalica, jedna od hiljada prognanih iz Knina. Kad bih samo mogla da zaboravim
NE plačem ja za kućom. Imanjem. Ne tugujem ni za potrošenim godinama. Izgubljenim zdravljem. Ne plačem ni zbog toga što sam osuđena na sobu izbegličkog centra. Mene, sine, boli nepravda. Da se zločin slavi kao pobeda. I da, tako, prolazi… I da, eto, dve decenije… Tako prolazi.
Kolektivni centar Krnjača, stare barake, memla se uvlači u nozdrve. Ni ova vrelina je ne isušuje. Tvrda ledina, spržena trava, klonulo šiblje, samo suze Dušanke Pjevalice iz Knina, ne presušuju.
- Ko sam ja, danas? Šta sam? Samo izmučeno telo slabog srca u kome još pulsira moj nekadašnji grad. Moj nekadašnji život. Pomislim: koliko bi bilo lakše da nemam sećanje. Ali, to nije moguće.
Sobičak od jedva devet kvadrata. Tu je stalo sve od nekadašnje Dušankine imovine. Tu se privoleo samo jedan sivi mačak. Upro oči, mirno, kao da zna i kao da oseća.
Ispred, improvizovano dvorište od nekoliko redova ruzmarina i lavande. Da sve liči na nekadašnje gorobilje. I mirise, kao nekad u centru Knina.
Uz krevet je kalendar za ovu godinu. Godina 2015, munjevito asocira na 1995. Dve decenije protekle, a oluja još duva. Emocije opipljive. Reči isprekidane.
- Kad pogledam kalendar, kao da čujem manastirsko zvono. Vi ne verujete? Ja ga čujem.
UNIŠTITI SVE SRPSKO
BRIONI, 31. jul, 1995, kasno veče, Franjo Tuđman se obraća svojim generalima: – Zatvoriti im (Srbima) sva vrata, pa ih onda uništiti. Sve može trajati najduže osam dana. Imamo podršku Nemačke i NATO, delom i Amerike. Stvar je hitna. Milošević je pristao na rešenje u Bosni, Jugoslaviji će biti skinute sankcije. Srbi u Krajini su potpuno demoralizirani. Pregovore u Ženevi otpočećemo kao masku. Opravdanje da ih udarimo je njihov protivudar iz Knina i mi imamo povod. A s topovima ćemo da ih demoraliziramo do kraja.
Kalendar Dušanki Pjevalici iz Knina doneli povratnici u pokušaju. Za nju je to kao da su joj doneli grumen kninske zemlje. Ikonu iz Krke.
- Gubitak zavičaja merljiv je sa smrću najdražeg bića – govori nam. – To je osećaj kada si živ, a nisi. Sa svim mirisima, slikama i zvukovima živiš, a sve ti je oteto. Nostalgija razara. I, ubija, kad poželiš da se vratiš, a nemaš gde. A neće te. I, ne žele.
Sećanje na 4. avgust 1995, pakao u zoru…
- Probudile su nas granate. Ko se nadao? Kuće su nam, u trenu, bile u plamenu. Ljudi u panici. Jauču. Vrište deca. Rodbina doziva bližnje. Svuda metež, pa ponovo granate… Kolone se, s prvim jutarnjim zracima, spontano formiraju. Traktori, traktori, poneki “fića”, “jugo”… Za volanom i deca… Tako smo oterani. I tako je počela naša nesreća.
Dan kasnije…
- U Knin je ušla hrvatska vojska. Na Kninsku tvrđavu istakla je “šahovnicu”. Kolone Srba gonjene su bombama. Presecane raketiranjem iz vazduha. Na Krajinu je krenulo oko 150.000 hrvatskih vojnika i policajaca. Počelo je potpuno čišćenje najčistijeg srpskog etničkog prostora u bivšoj Jugoslaviji, omeđenog Dinarom, Manjačom, Velebitom i Petrovom gorom. U zbegovima prema Srbiji terano je 280.000 Krajišnika.
Dani koji su usledili, zamrznute slike sećanja…
- Uz put premoren i raskućen svet. Rasut po ledinama, tvrdim kao što je ova. Ispred… Kuda ispred? Za neke to je, ovde, kraj puta. Grobovi na brzinu iskopani. Belezi na brzinu postavljeni. Samo ime na krstu. A, negde i bez imena. Stotine hiljada ljudi u koloni. Većina pešači, a svi samo sa jednom mišlju, kako da se sačuva glava. Niko nikog ne pretiče. Sustižu se oni sa Kupresa koji su poveli svoja stada. I mi iz Knina. Pešačimo i ćutimo. Samo povremeno tišinu preseče: narode, dalje… Dalje. Najteži su trenuci između dana i noći kada se prolome jauci majki za sinovima koji su ostali, kao, da se mi vratimo. A ti jauci, kada probude decu u zapregama, pa se sudare jauci i plač, pomisliš da te nema.
U Banjaluci, kasarna “Kozara” prima sve što je preživelo bombardovanje. Nikada toliko ljudi i nikad toliko tišine na jednom mestu. Sudaraju se starci i deca. Posle, opet, u pokret. U zbeg, prema Srbiji. Prnjavor, Derventa, Modriča, Brčko – koridorom života. Pa Bijeljina, i, Sremska Rača. Na mostu zaustavljaju kolonu. Kuda ćeš narode? Kuda? Ni mi ne znamo. Nekako smo prešli. U Sremskoj Mitrovici primaju nas u sportski centar, školske fiskulturne sale. Prebrojavamo se… Ovog nema, onog nema. Tu nam cepaju kolone. Jedne šalju u Bačku, druge zaustavljaju u Sremu, treći nastavljaju auto-putem.
- Posle su gurali narod prema Kosovu. Niko te ne pita. Ko je imao nekog svog da za njega garantuje, mogao je da siđe sa druma. Posle smo slušali priče da su neke porodice stradale u bombardovanju Đakovice i Prištine. A ja sam još u koloni, kada smo prešli most na Rači, znala da je gotovo. Šaputala sam, pa sve glasnije i glasnije, do jauka: zbogom moja lepa Krajino. I sad, kad čujem: Knin, zajecam – zbooogom.
U SRPSKOJ ZASTAVE NA POLA KOPLjA
VLADA Republike Srpske odlučila je u Banjaluci da 5. avgust proglasi Danom žalosti na teritoriji tog bosanskohercegovačkog entiteta, kao Dan sećanja na prognane i stradale Srbe. Prema odluci Vlade RS, na svim zgradama javnih institucija u Srpskoj zastave će biti spuštene na pola koplja, kulturne i sportske manifestacije biće prilagođene datim okolnostima, a javni emiteri su dužni da programsku šemu prilagode Danu žalosti, saopšteno je iz vladinog Biroa za odnose sa javnošću.
Milena MARKOVIĆ
Povezani tekstovi
