KAD bih od danas, pa dokle mi Bog da da poživim, samo mogla da zaboravim taj dan i te dane, bila bih najsrećnija. Duša bi mi bila mirna. Ali ne mogu… Ne mogu da odagnam iz sećanja te kolone, nesreću, stradanje, jad, očaj… Strepnju, strah, plač dece… Smrt. Ajme, majko. Ne daj Bože nikome da to doživi, to razaranje duše, čerečenje svog naroda, dok nemoćno gledaš i ne možeš da pomogneš ni sebi ni drugima.
Zaplakala se Mileva Mila Ležaić (78), dok nam je u Đevrskama, u svojoj kući izgovarala ove reči. Pokušavala je da obuzda suze, ali nije išlo… Srce nam se stezalo, na tren smo pomislili da odustanemo, nije nam dozvolila:
- Svako svedočenje o danima pakla nazvanim “Oluja” treba da se zabeleži. Dvesta i pedeset hiljada je to istinitih priča o stradanju…
Avgusta, četvrtog, 1995, predveče, samo što je njen suprug Živojin Živko doterao piće za kafanu koju su decenijama držali u prizemlju svoje kuće, zadihan je, kaže, došao momak iz dvanaestak kilometara udaljene Čiste Male, koja je bila uz gotovo samu liniju fronta i rekao im da su Hrvati tamo na gusterni nekoga ubili, da je napeto i neizvesno…
ZIROJEVIĆ, ČOVEK PA DOKTOR
DVOJE ljudi iz Zemuna nikada neću zaboraviti. Dok je Živko ležao u zemunskoj Bolnici o njemu se brinuo dr Tripo Zirojević. Iz zaista velike, istinske zahvalnosti, želela sam da mu dam novac, a on me uhvatio za ruku i rekao mi: “Nikada to ne bih uzeo, ali molim Vas dajte to nekom od naših ljudi izbeglih iz Krajine. Njima treba.” Tako sam i uradila. Bio je prvo čovek pa doktor. A preko puta Bolnice, kupovala sam kafu za sestre uvek tražeći 20 deka umesto 200 grama kako se kaže u Srbiji. Prodavačica me uporno, danima gledala dok je nisam upitala: “Što me tako gledate?”. Ona se samo nasmejala i rekla mi: “I ja sam vam 20 deka. Zato.” – seća se Mila.
- Ubrzo se čula pucnjava, sve jače – nastavlja Mila. – Uzeli smo samo najnužnije stvari i otišli u Gošić, četiri kilometra od Đevrsaka prema Benkovcu, potom nam je rečeno da idemo u Bosnu, ali nakratko. Poverovali smo. Verovali smo čak i ujutru, 5. avgusta, kad je sastavilo sa svih strana, kolone… Reke ljudi, reke nesreće. A, tu reku nesrećnih niko da zaustavi, da kaže kud ćemo i kad ćemo se vratiti…
Živko je, kaže, u svojoj teretnoj “zastavici” povezao šestoro ljudi, a ona u “mercedesu” koga i danas čuva u garaži, sinove od brata: Savu koji je imao četiri godine i Peru od jedva sedam meseci, i snaju, njihovu majku Biljanu.
- Mileli smo putem. Kod Oklaja su nam “plavci” davali benzin. Pomislila sam tada da su dobri ljudi, kasnije sam shvatila da to nije bilo slučajno – briše Mila suze.
I detalje, neverovatno mnogo detalja pamti, osim trenutka kada je i gde prepustila volan Biljani…
- Kad smo stigli u Bosanski Petrovac, shvatili smo, rečeno nam je da povratka nema… Nismo imali kud osim u Srbiju. Pero plače, majka mu nema mleka, a ono koje smo mu poneli već se bilo pokvarilo, usirilo. Ugledasmo pored puta ženu kako goni mnogo krava. Upitah je: “Bi li nam mogla dati samo zeru mleka za bebu?” Pristala je, ali još sat je prošao dok smo našli sud u koji da pomuzemo kravu. Mleko smo uzvarili u jednoj kući, na vatri usred leta, jer nije imalo struje – seća se.
Danima su putovali do Srbije. Živko je vozio u koloni oko tri kilometra ispred nje. Bolovao je od dijabetesa.
DA ME UBIJU, DA NE GLEDAM...
PROŠLI smo Petrovačkom cestom samo dva sata pre nego što su hrvatski avioni bombardovali kolonu izbeglica i na njoj pobili nejač. Samo dva sata pre onog jada. Kad sam čula bilo mi je žao što nisam bila tamo, da me ubiju, da ne gledam… Da ne vidim kako mi narod, moj narod i moju decu satiru – jecajući nam je pričala Mila.
- Samo dođoše ljudi i kažu: “Živko ti je pao u komu”. Trčala sam do njegovog vozila i nosila kocku šećera u ruci koju sam ponela iz Đevrsaka. Nekako sam ga vratila u žive… Došli smo i do Šapca, pa do Beograda. U Zemunu smo se iskrali iz kolone i odvezla sam ga pravo u bolnicu. Tamo je ležao 20 dana, sa ranom na nozi… Iz Beograda smo se selili u Sombor, pa opet u Beograd, pa u Dobanovce… Teške godine, a mi smo ih zbog Živka uglavom proboravili u bolnici… Mati, ćaća, brat i snaja su se vratili 1997, moj Živko i ja 1999. Od kuće ništa nije bilo ostalo, osim kredenca koji smo kupili kad smo se venčali i jedne piksle koju i danas čuvam.
Klekla sam i plakala nasred mesta gde je bila kujna. A onda sam se odjednom setila babe koja je govorila: “Uvijek se dijete nađe neki provižijun”. To je izlaz. Odmah sam ustala, nisam više htela da klečim. Ne. Ovo je naše, pomislila sam. Podići ćemo iznova – rekla nam je Mila.
Kuća su, kaže, obnovili pre nego što je Živko “zauvek otišao” 2010, ali i pored najveće želje da zacele, duboke rane su ostale:
- Nema naroda. U Đevrskama nas je trostruko manje nego pre rata, škola razorena, ne obnavljaju je… Boli to mnogo. Boli… Ne prolazi…
J. Matijević
Povezani tekstovi
