IVOŠEVCI kod Kistanja. Selo u bukovičkom kršu, oduvek je slovilo za veliko, napredno i bogato. Selo koje je svoje sinove u Velikom ratu slalo na Solunski front, u Drugom svetskom ratu ustalo je u antifašističku borbu i dalo mnoge istaknute borce NOB od kojih su mnogi u toj borbi za slobodu živote položili u Bici na Sutjesci. Selo koje je u građanskom ratu u Hrvatskoj teško ranjeno i teško da će se ikada oporaviti.
Avgust 4, godina 1995. Hrvatski vojska i policija, potpomognuti od SAD i Zapada pokrenuli su zločinačku akciju čiji je konačni cilj da se “nanesu takavi udarci da Srbi praktično nestanu”. I Ivoševci, selo gotovo potpuno naseljeno Srbima, na udaru je hrvatskih bojovnika. Na udaru svireposti i zla. Pred takvim licem neljudi, kolone civila krenule su u zbegove, da spasavaju goli život. To se jedino moglo, a i to je bilo neizvesno. Pred naletom hrvatskih snaga, opustele kuće su oštećene, paljene i opljačkane. Oni koji su bili u kolonama prognanika išli su pravcem prema Republici Srpskoj i teritorijama koje su bile tada srpske. Samo su stari, bolesni i nemoćni, ostali na svojim ognjištima, verujući u ljudskost, ali ta vera većini njih nije donela novi dan života. U ovom selu hrvatski vojnici, tih teških dana, ubili su ili spalili 15 ljudi!
Prema izveštajima posmatrača UN za sektor “Jug” i “Veritasa” od 4. do 11. avgusta 1995. u Ivoševcima su počinjeni teški ratni zločini ubijanjem starijih srpskih civila koji su ostali u svojim domovima: Vujasinović Đuka (1920), Vujasinović Ilija (1942), Korolija Dušan (1949), Korolija Milka (1907), Korolija Pero, Korolija Sava (1924), Korolija Slavko, Korolija Stevan (1920), Stupar Mara (1929), Reljić Jovan (1924), Tišma Manda (1906), Manojlović Ružica (1937), Manojlović Stevan (1940), Vujasinović Janja (1911) i Tišma Vujo (1912). Ubijeni su ne samo tokom “Oluje”, već i posle nje. Ove žrtve, ostale su i bez pravde pred sudovima.
Ivoševci, kraj jula 2026. Prema podacima sa poslednjeg popisa u selu je oko 250 stanovnika, četvorostruko manje nego na onom poslednjem uoči rata. Deo razorenih kuća je obnovljen, neka domaćinstva žive, neka su ozarena dolaskom članova porodice koji žive u Srbiji, zemljama Evrope, SAD, Kanadi… Ali, mnogo više je zabravljenih dvorišnih kapija na kojima je često ime i prezime (nekadašnjih) vlasnika ispisano ćirilicom ime, zauvek zatvorenih vrata i ugašenih vatri na ognjištu, kuća koje je “osvojio” sav mogući korov ovoga sveta… Razorena zgrada Osnovne škole “Stanko Tišma”, razoren nekadašnji Zadružni dom, lepo kameno zdanje gde se nekad saborovalo, odlučivalo, pevalo i družilo. I njegova unutrašnjost podlegla je vremenu i divljem bilju, zidovi ispisani grafitima, među njima i jedan na kojem piše “Srbija u srcu”. Pored zubu vremena prepuštenih škole i doma, teren sa koševima i golovima, nedavno obnovljen sredstvima Srpskog narodnog vijeća (SNV) za kapitalne investicije… Malo dalje prelepa Crkva Svetog Jovana, oko nje groblje.
UMEŠNI PRADEDA NIKOLE JOKIĆA
SAD ću vam pokazati kod komšija koliko su ovde ljudi umešni sa kamenom i kako su davno, gradili za sva vremena. Pogledajte ovu portu, od četiri masivna kamena bloka. Nju je, pre vek i više, izgradio Stevan Manojlović, pradeda po majci Nikole Jokića. Bio je mnogo vešt sa kamenom, na glasu. Njihovi su kolonizirali, u februaru 1946, u Riđicu kod Sombora, ali su Nikolina majka Nikolina, mi je zovemo Beba, i njen brat Zvonko Manojlović dolazili kao deca ovde. Veliki je majstor bio Stevan. Nikola treba da bude ponosan na njega, a i Stevan je negde gore ponosan na Nikolu – ispričao nam je Živko Manojlović.
Pokušavamo da razgovaramo sa žiteljima, ali malo njih je raspoloženo… Kapiju nam otvara Živko Manojlović, koji uskoro puni 76 godina. Njegovo dvorište prava je rajska bašta, puna plodova rada, i mesto gde pod strehama ima više od 20 gnezda lasta…
- Bio sam vozač u kistanjskoj Zadruzi, a prethodno kod “Krke” u Kninu. Kad je došlo ono zlo izbegao sam u Novu Pazovu. Tih dana prvi put sam shvatio reči moje mudre babe Milice. Govorila mi je često: “Dođe li do čega, a doći će, nemoj da ga čekaš na kućnom pragu. Pa da ti njemu pokušaš objasniti da nisi grešan, jer nije on doša zbog toga što si ti grešan. Nego bježi, moći ćeš se vratiti ako pobjegeš. Ne čekaj ga!” Tako je i bilo – priča Živko za “Novosti”.
Kaže nam da se svojim radom u Pazovi skućio i da mu tamo žive supruga, sin, troje unučadi i snaja. Čekao ih je da u Ivoševce stignu na godišnji odmor.
- Ovde sam sad stalno tokom cele godine, od 2021. Otkad sam u penziji – nastavlja. – Prvi put vratio sam se u novembru 1997. Kuća mi je paljena, bilo je čudo jedno napravljeno, ali evo hvala Bogu, sređivao sam je polako i svi mi sad tu dolaze.
Ispričao nam je i da je narod ovog sela vredan, snalažljiv, da je stasao na škrtoj, ali istovremeno pitomoj zemlji, boreći se da odvoji zemlju od kamena:
- Pogledajte, ovde sve rađa. Paprike su mi ove godine narasle po 25-30 centimetara, paradajz ko duša, zalivam ga i kišnicom i izvorskom vodom, maslinama mi je peta im godina, a jesenas sam zasadio još 12. Vidite kakav je samo crni luk koji mi zovemo kapula, pa grožđe, belo sorte debit i crno mraština, smokve bele i crne, krušku, imam i 20 koka… I svi ovde tako imaju svega u svojim baštama i vrtovima. Svega imamo, samo naroda nema…
Na zidu svoje kuće, Živko drži sliku svog dede Jakova Manojlovića, rođenog 1897, a u njenom uglu fotografiju svog unuka Miloša, rođenog 2013. Zamišljen, priča nam:
- Ima povratnika, ali to je malo, nema naroda, nema. Ni dece nema kao nekad. samo 1966. u ovdašnju školu išlo je 27 đaka. Sada poneko dete ima u Vujasinovićima i Tišmama, u Manojlovićima nijedno, u Grčićima nijedno… A, gde nema dece nema života. Sve imamo, ali škole nemamo. Ovo malo dece nastavu pohađa u Kistanjama. Zlo je poremetilo celi ovaj prostor.
Rat, kaže, ne donosi sreću nikome. Ne treba, veli, ružne reči govoriti, a kamoli nedela činiti.
- Ja sam rešio da budem ovde. Imam 10 dana zemlje što je oko 33.000 kvadrata. Dobiću traktor, sin mi je kupio, registrovan je na Novu Pazovu, a UNHCR će mi ga dovesti. I uzoraću 4.000 kvadrata, hoću ječam da zasejem, jer je dobar za prvu setvu gde dugo nije sejano, on čisti njivu. Život je stalna borba, to svako mora da zna. Zato taj naš izbegli narod i njihovi potomci treba da se vraćaju na ovu svoju zemlju. “Nigde u svetu nema medenih kolača”, govorila je moja mati Joka i, zato, verujem da će se vraćati – rekao nam je Živko na rastanku.
Na te njegove reči, kao neki znak, u svoja gnezda pod strehom Živkovog pomoćnog objekta, doletevši sa svih strana vratilo se desetak lasta…
Jelena Matijević
Foto: Igor Marinković
