Nekadašnji predsednik RSK, iz zatvora u Estoniji, javno, prvi put posle 24 godine: Naredba je usledila kada su ustaše počele da nam ubijaju žene i nejač. Moćni diplomata mi je poručio da sam u Hag sam sebe “poslao”
ZA dom spremni”, prebijanje srpskih mladića jer navijaju za Zvezdu, i najstrašnija revizija istorije. sve to se događalo i 1990. godine. Nisam hteo, ali morao sam tada da stanem na čelo narodnog ustanka protiv ustaštva koje je diglo glavu posle prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj 1990. kada je pobedio Tuđman.
Ovako, u ekskluzivnoj ispovesti za “Novosti”, govori Milan Martić, nekadašnji predsednik Republike Srpske Krajine. Ovaj Srbin iz Knina, bivši policajac, danas haški osuđenik kome su svetski moćnici “razrezali” 35 godina robije, posle pune 24 godine otvorio je dušu za medije, i to iza zidina zatvora Vangla u Tartuu, drugom po veličini gradu u Estoniji. “Novosti” su bile logičan izbor da se priseti početka strašnih devedesetih godina prošlog veka:
- Sećam se da smo te 1990. dobili informaciju o novim policijskim crnim uniformama koje su podsećale na odore ustaša iz Crne legije. Tražili su od nas i da nosimo šahovnice, kao i da prema diktatu iz Zagreba hapsimo Srbe. Tako nešto ogroman broj mojih kolega policajaca i ja nismo mogli da uradimo. Zato je buknula pobuna u Kninu jula 1990.
Mogao bi, kaže Martić, punih 10 dana da priča o svemu, i naglašava da ne želi sažaljevanje i da to “ne dozvoljava”. Ukazuje i na to da se u Hrvatskoj ništa nije promenilo u proteklih 29 godina, kada je pobedom Tuđmana na izborima ustaštvo ponovo oživelo. Seća se Martić da su njegove starije kolege te 1990. jednostavno otišle iz policije. Bio je, govori, dok sedimo jedan naspram drugog ispred neprobojnog stakla ovog estonskog kazamata, jedini sa inspektorskim činom koga je sudbina izabrala da se stavi na čelo pobunjenog naroda, iako je u to vreme bio šef policijskog sindikata.
- Lično nisam verovao da Tuđman može da dobije izbore. U njegovoj kampanji mržnja protiv Srba bila je ogoljena do kraja. Ko bi poverovao da će Hrvati listom glasati za tu politiku – pita se i dan-danas Martić, dodajući da Srbi u Krajini nisu mrzeli Hrvate. – Znali smo šta su nam napravili u Drugom ratu, plašili smo ih se potajno, ali nismo verovali da će u Evropi doći vreme da se ponovo rodi jedna takva nakaza od države. Mislili smo da Evropa to neće dati. Srbi ni danas ne mrze Hrvate, niti Hrvatsku, jer je to vekovima bila zemlja naših pradedova. Nažalost, reciprocitet od strane Hrvatske je izostao.
Martić nam, nabrajajući imena Milana Babića, Gorana Hadžića, Radovana Karadžića, Milana Milutinovića i Slobodana Miloševića, govori i da su svi srpski predsednici koji su se stavili na čelo otpora nastavku Drugog svetskog rata – kažnjeni. Dodaje i da je bio prvi Srbin koji je “viđen” da će robijati za navodne ratne zločine i prvi “zabeležen” za Hag.
- Uslovno se može reći, bio sam prva žrtva pojave neofašizma u svetu. Dogodila se akcija “Bljesak”, kada su ustaše 1. i 2. maja 1990. bukvalno pregazile Zapadnu Slavoniju, a pomoći nam nije bilo niotkuda. Naređenje da se gađa Zagreb kao upozorenje doneto je iz očaja, kada sam dobio informaciju o stotinama pobijenih Srba, među kojima je bilo 57 žena i devetoro dece.
Ustaše su, seća se Martić, očistile celo područje gde je nekada živelo 15.000 naših sunarodnika, a “udar” na Zagreb, tvrdi Martić, “bio je jedini način da bar pokušam da upozorim Zagreb da ćemo braniti svim raspoloživim sredstvima te nedužne ljude”.
- Već 3. maja, dok su srpske kuće u Zapadnoj Slavoniji još gorele, javio mi se jedan moćni zapadni diplomata i rekao da sam se “upisao” da idem u Hag zbog ratnih zločina.
Priča bivši predsednik RSK bez zazora i o hrvatskim najavama da će posle odslužena kazne morati da odgovara za navodne zločine i u toj zemlji. Pre dvadesetak dana, na TV je čuo da su mu u Zagrebu upravo napisali novu optužnicu “za neselektivno gađanje Karlovca i Jastrebarskog”.
- Ni to za mene nije ništa novo. U Hrvatskoj me pet županijskih sudova “častilo” sa oko 100 godina robije. Gotovo da je za širu javnost nepoznanica da su se 2014. Hrvati sa estonskim vlastima dogovorili da me tajno prebace u Hrvatsku, ali je taj plan osujećen. O svemu sam čuo pošto sam 2014. ponovo došao u hašku sudnicu da svedočim na procesu Goranu Hadžiću. U Sekretarijatu Tribunala sam dobio ove informacije, ali ceo skandal je, ipak, gurnut pod tepih.
O zločinačkoj operaciji hrvatske vojske “Oluja” i potonjem progonu srpskog življa sa vekovnih ognjišta Martić kaže da tako nije moralo da bude:
- U Vensovom planu razmeštanja snaga UN u Hrvatskoj do pronalaska mirovnog rešenja jasno je pisalo da UN garantuju Srbima opstanak na teritoriji pod njihovom zaštitom i piše da ukoliko UN ne mogu da obezbede sigurnost Krajišnicima, Jugoslavija ima pravo da interveniše. U “Bljesku”, a potom i u “Oluji”, JNA nije preduzela niti jedan korak da nas zaštiti. Takođe, ni RS nam nije pomogla, iako smo i sa Palama imali sporazum o zajedničkoj odbrani – kategoričan je naš sagovornik.
Kroz zube, Milan priča o haškoj presudi od 35 godina zatvora. Podseća nas da ga je osudilo Sudsko veće kojem je predsedavao sudija Bakone Molota, čovek koji je potom svih optužbi oslobodio Ramuša Haradinaja. Ne može, kaže, da zaboravi Bakoneovo pitanje tokom procesa: “Zašto se sami niste iselili u Srbiju, tamo bi vas, Krajišnike, priznali kao narod i tako biste skratili muke i sebi i Hrvatima?”
- Ni Pavelić se bolje ne bi setio – kratko i jasno kaže Martić.
Međutim, Hag, kako nam otkriva, “nije bio ništa” za ono što ga je sačekalo u Estoniji:
- Moj doček na aerodromu u Estoniji prenošen je na televiziji – seća se 6. juna 2009. – U avionu su mi i ruke i noge bile vezane lisicima. Kada sam izašao iz aviona, čekale su me kamere, a bilo je i Estonaca koji su došli da me vide kao “balkanskog Ajhmana”.
Potom je stavljen u kavez, a onda bukvalno utrpan u kombi. Zatvorski vozač se zaletao preko piste, a onda naglo kočio, dok je kavez leteo po unutrašnjosti vozila.
PROTA RADMILO
- Ne pričam o tome da bi me neko sažaljevao, već radi istine.
Toga dana, seća se Martić, nisu mu dali ništa da jede. Stavljen je u samicu punu granja, komaraca i vode. Tačno 93 dana je bio u potpunoj izolaciji.
- Kada sam pitao zašto, objašnjeno mi je da je to procedura, dok se ne naviknem. Posle tri meseca prebacili su me u ćeliju odmah do ove. Tu je bilo vode do kolena, a iz zida su virile ogoljene električne žice. Tada sam na jedvite jade dobio mogućnost da telefoniram i obavestio sam prijatelja, pokojnog Branu Crnčevića, u kakvom sam problemu, a on je preko svojih veza to signalizirao javnosti.
Martić nam otkriva i da mu je glavu u Estoniji spasla žena iz Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, koja je sa svojom ekipom stigla iz Švajcarske, pošto su i zvanično u Ženevi dobili prijavu na uslove u Estoniji. U dva navrata je sastavljala izveštaje, ne skrivajući kako je zgrožena onim što je videla. Obećala je da će ga sigurno izbaviti iz kazamata, i tada su se uslovi malo popravili. Međutim, nastaje obrt:
IZA REŠETAKA ČAK 900 LjUDI
- Godine 2012, išao sam u Hag da svedočim u korist Radovana Karadžića, i u Sekretarijatu suda sam pitao za izveštaj Crvenog krsta. Rečeno mi je da je negativan po estonski zatvor, ali ni blizu onako kako sam očekivao. Tada sam video da je ta žena uklonjena, da više ne radi za Crveni krst, a da je izveštaj potpisao neko sasvim drugi – priča Milan.
Nisu uspeli da ga ubiju, kaže nekadašnji predsednik RSK, a pokušaja da ga slome bilo je na desetine.
- Ovde, recimo, samo ja plaćam struju za sve što potrošim, od kuvala za kafu do grejanja zimi. To je minimum 50 evra. Estonskim građanima telefon je besplatan, a meni naplaćuju 1,36 evra po minutu. U ovom zatvoru na zidovima ćelija, naročito do pre nekoliko godina, nacističke svastike su bile uobičajena pojava, dok meni nisu dali ni da čitam knjige, koje su označili kao opasne, posebno ne dela Dobrice Ćosića.
Problemi su bili svakodnevni. Sa gorčinom priča kako su mu u posetu došli sin, snaja i tek rođeni unuk i kako je sina i unuka mogao da vidi, ali ne i snaju, jer mu – “nije rod”.
I ČUVARI BEZ MOBILNIH TELEFONA
ZATVOR Vangla nalazi se u gradu Tartuu, a 2002. godine, kada je napravljen, bio je najsavremenija institucija tog tipa u baltičkim zemljama. Spolja gotovo da liči na medicinsku ustanovu, a unutra je i čuvarima zabranjeno da nose mobilne telefone.
PREPOZNALI BI GA
PROMENIO se Milan Martić, ali bi ga i danas prepoznali na ulici. Upadljivo je mršav. Kaže da mu je to od “šećera”, od koga boluje od 1995, kada je Krajina pala.
Uprava zatvora bila je izričita: slikanje nije dozvoljeno. Na osnovu ličnog utiska našeg reportera, Vojislava Tanurdžić, ilustrator “Novosti”, donosi nam današnji izgled nekadašnjeg prvog čoveka RSK.
POMOĆ AMBASADE U FINSKOJ
DA bi Martića posetili u zatvoru u Estoniji, gde se nalazi od 2009, bilo je potrebno da Ambasada Srbije u Finskoj, koja zastupa interese naše zemlje u baltičkim zemljama, na čelu sa ekselencijom Sašom Obradovićem, interveniše nekoliko puta. Tek posle ličnih kontakata našeg amabasadora sa upravom najstrožeg zatvora u Estoniji, i posle mnogo razmenjenih mejlova o uslovima pod kojima novinar može da razgovara sa osuđenicima, “Novosti” su dobile 50 minuta telefonom iza zatvorskog stakla.
MOJI KRAJIŠNICI BORJAN I DEGENEK
DA pričamo nešto lepo, prekida nas usred razgovora Martić, pa se priča spontano preselila na fudbalski teren.
- Jeste li videli Borjana i Degeneka šta uradiše u kvalifikacijama za Ligu šampiona? To su moji Kninjani, od jedanaest Zvezdinih dvojica su Krajišnici – ponosno nam govori Martić, i otkriva da je gledao Zvezdu u meču protiv Jang bojsa, jer ga je estonska TV prenosila. – General Milošević, Lukić i ja dugo smo se grlili kada je sudija dao znak da je meč u Beogradu završen.
Na pitanje da li bi voleo da u ćeliji ima dresove Borjana i Degeneka, odgovara nam potvrdno, tihim glasom.
Povezani tekstovi
