Док су „делије“ потресно певале на сахрани Марка Ивковића, Бенковчани су ћутањем оплакали своје дете
САХРАНИ Марка Ивковића (25), који је 21. новембра ове године, као припадник српске навијачке групе „делије“, у Истанбулу убијен ножем у леђа, поред неколико хиљада Звездиних навијача, присуствовали су и многи Бенковчани, његови први суграђани и људи са којима је августа 1995. у избегличкој колони стигао у Србију.
И док је хорско певање химне Звездиних навијача „Добро знај“ ледило крв у жилама присутнима, Бенковчани су ћутећи оплакивали своје дете и делили бол са његовом мајком Росом, којој ово није први губитак.
Српски медији су од Маркових биографских података истицали да је рођен у Задру и да му је отац настрадао у рату, а хрватски да су му оца Звонка убили припадници крајишке војске само зато што је био хрватске националности и да је за његово убиство у одсуству оптужен Петар Добрић. Неки хрватски медији су преносили изјаву једног Звонковог колеге и пријатеља његове породице, да је убица Бранимир Пунош, који је робијао због убиства легендарног директора бенковачке гимназије и председника општине Здравка Кнежевића, које се десило 1981.
Шта је од тога истина?
Бенковац је 1991. имао око 3.800 становника, од чега су петина били Хрвати а остали углавном Срби, и сви смо се међусобно познавали. Марков отац Звонко био је дипломирани инжењер геодезије и радио је у катастру, док му је мајка Роса била агроном и радила је као винолог у локалној винарији. Породилиште у Бенковцу није радило, па је Роса те 1989. Марка родила у Задру. Било је то време када су се људи ценили по поштењу, стручности и марљивости, а све те атрибуте поседовали су и Маркови родитељи.
Распадом заједничке државе, почетком деведесетих, која је попуцала по националним шавовима, дошла су нека зла времена када је за многе најважнија људска особина постала национална припадност. Али не и за Звонка, који је са породицом наставио да живи и ради у Бенковцу, иако је ово место остало у РСК. Звонко је родом из Добропољаца, села у бенковачком делу Буковице, где су му живели родитељи. То село је по попису из 1991. имало 494 житеља, од чега 18 Хрвата, сви са презименом Ивковић, и било је далеко од линије фронта. Звонко је редовно обилазио своје родитеље и помагао им у обрађивању имања. А онда је у том селу, у септембру 1992. убијен Мирко Ивковић (60), а месец дана касније убијен је и брачни пар такође Ивковић, Томо (56) и Стеванија (53), иначе Српкиња из суседног села Бјелина, девојачког презимена Мркела. Полиција није успевала да открије убицу, ваљда и због тога што није било мотива за убиство тих мирних и крајишким властима лојалних људи.
Да би спречили убиства преосталих Ивковића и спасли их од помахниталог убице или убица, бенковачки општински штаб ТО, у договору са Звонком, у новембру организује лов на добропољачким ловиштима и ручак код Звонкових родитеља. У лову и на ручку учествовало је десетак виђенијих Бенковчана, а својим присуством требало је да покажу убици(ама) да се кани даљих убијања јер су Ивковићи равноправни грађани.
Нажалост, ни то није помогло. Само неколико дана после лова и ручка, убијен је и Звонко. Убица је из неког карабина, скривен иза сувозида пуцао у Звонка док је овај трактором орао очеву земљу. Два метка у леђа. Један мештанин Србин колима га је одвезао у книнску болницу, у којој је умро од искрварења. Сахрањен је на католичком гробљу у Бенковцу уз присуство скоро свих Бенковчана.
Уследила је опсежна полицијска и судска истрага. На лицу места нису пронађене ни чауре ни било какви други материјални докази. Ухапшен је мештанин Петар Добрић (60) који се, по казивању неких сведока, мувао у близини места убиства. Убиство није признао, па је, након неколико месеци проведених у книнском затвору, пуштен да се брани са слободе.
У фебруару 1993. убијен је и Анте Ивковић (82). Ни његове убице нису откривене до пада Крајине. Добропољчани нису поверовали да је Звонка убио Петар Добрић.
У фебруару 1993. под неразјашњеним околностима нестао је и поменути Бранимир Пунош, добропољачки Србин, који се након десет година проведених у затвору вратио у село. Његови посмртни остаци пронађени су у септембру исте године на другом крају бенковачке општине, ближе фронту, на територији под контролом крајишких власти. У априлу је Антина жена Манда (79) пронађена обешена у некој огради, али није утврђено да ли је у питању суицид или убиство.
У августу 1995. у акцији „Олуја“, добропољачки Срби кренули су у егзодус. У тој акцији убијено је четворо Срба: Лазар Добрић (око 80), Петровка Кужет (41), Петар Шапоња (71) и Бранимирова мајка Драгиња Пунош (67). Ни за њихова убиства још нико није осуђен.
У Добропољцима је, по попису из 2011., живело укупно 29 житеља, од тога 6 Ивковића.
После „Олује“, Звонкови родитељи пренели су његове посмртне остатке у породичну гробницу у селу Родаљице, у којој сада заједно почивају. Марко је сахрањен 24. новембра ове године, само дан пре него му је отац пре 22 године подлегао повредама. Маркова мајка Роса у „Олуји“ је изгубила и брата Бошка Угрчића (45), из Ивошеваца, иначе крајишког војника.
Враћајући се са Маркове сахране чуо сам Бенковчанку која рече: „Јадна Роса, онај који је клео, заиста се није одмарао“.
