Na poslednja moja dva teksta objavljena u “Novostima” u rubrici “Stavovi”, jedan se odnosio na Drugi svetski rat, a drugi na sukob devedesetih, reagovali su potomci žrtava
NA poslednja moja dva teksta objavljena u “Novostima” u rubrici “Stavovi”, jedan se odnosio na Drugi svetski rat, a drugi na sukob devedesetih, reagovali su potomci žrtava. Nisu to bile uobičajene reakcije na netačnost ili uvredljiv sadržaj teksta, već na činjenicu što autor nije od njih, iako su mu dali dokaze i informacije o stradanju njihovih najbližih, tražio saglasnost za javno objavljivanje tekstova, dajući do znanja da ga ne bi dobio i da ga je tražio.
Od kada prikupljam dokaze o stradanju Srba u ratu devedesetih, često sam se susretao sa istim problemom. Ljudi bi mi ispričali ili napisali neko svoje neposredno ili posredno saznanje o nekom zločinu nad njima ili njima bliskim osobama. Pojedini su me molili da njihova imena ne spominjem “ni za živu glavu”. Kad bih ih pitao za razlog, uvek je to bio strah za sebe ili nekoga bliskog, od mogućih posledica, uglavnom u Hrvatskoj.
Prisećam se jednog mlađeg krajiškog vojnika, koji je u akciji “Oluja” video kada su u blizini Knina hrvatski vojnici iz tenkova pucali po traktoru punom civila, među kojima su bili i njegovi roditelji, i ubili troje, a ranili više njih. Pošto se nalazio u vozilu iza traktora, uspeo je pobegne, ali se sutradan i sam predao. Naterali su ga da mrtve Srbe tovari u traktorsku prikolicu, među kojima i telo rođenog oca.
U zarobljeništvu je, kao i ostali, doživeo razne torture. Pušten je krajem iste godine i po prelasku u Srbiju došao je u “Veritas” i ispričao šta desilo i njemu, i njegovom ocu, i drugim sunarodnicima. O tome smo sastavili izjavu, koju je i potpisao.
Na osnovu njegovog svedočenja i svedočenja stotinak drugih ljudi haško tužilaštvo je pokrenulo istragu za zločine u “Oluji”. Istražioci su hteli da neposredno razgovaraju sa svedocima čije izjave smo im dostavili, a bili su posebno zainteresovani za ovog svedoka. Pronašli smo ga u Americi, gde se u međuvremenu odselio sa porodicom. Dobili smo i njegov telefon i ponudili mu da svoju golgotu opiše tužiocima.
Srbi beže od sudova oz straha za sebe ili druge osobe, mahom u Hrvatskoj
Na telefon se javila njegova supruga. Kad je čula zbog čega ga tražimo, odgovorila je da njen muž više neće da svedoči o bilo čemu, ni pred kim, nikada. Rekla je da do njenog muža možemo samo preko nje mrtve.
“Pa zašto, pobogu?”, pitam.
“Mogli bi, ako tamo doznaju da ih za nešto tereti, da ubiju i moju babu koja je ostala u selu pod Dinarom”.
Bivši krajiški vojnik, tako, nije svedočio.
Jedan drugi čovek, krajiški rezervni oficir, svedočio je u istrazi o događajima u “Oluji” u svom mestu. Tužioci su ga pozvali da svedoči i na glavnom pretresu. Kad je došlo vreme da putuje u Hag, jednostavno je nestao. Nije ga bilo na adresi koju je ostavio istražiteljima, niti se javljao na telefone haškim službenicima, zaduženim za organizaciju.
Kad je već bilo izvesno da ga neće pronaći, pozvala me jedna od zastupnica optužbe i čistim zagrebačkim slengom rekla mi – kakvi smo mi to ljudi kada ne želimo svedočiti o sopstvenom stradanju i kako možemo očekivati od drugih da svedoče o onome o čemu sami ne želimo. Zaista nisam očekivao da me neko iz Zagreba prekoreva za tu pojavu, koju ni sam ne mogu razumeti.
Potrudio sam se i pronašao tog oficira. – Ne smem da svedočim. U Hrvatskoj imam nećaka Hrvata kojeg volim kao rođeno dete i ne bih želeo da zbog mog svedočenja ima bilo kakvih problema.
Dugo mi je trebalo da ga nagovorim da ode u Hag. U tome mi je pomogla i njegova kćerka, mlada pravnica. Pratio sam njegovo višednevno svedočenje. Bio je veoma odlučan i uverljiv. Pozvao me odmah po povratku iz Haga, sa aerodroma:
- Drago mi je da što sam svedočio. Sada svima, i nećaku i kćerki, i unuku, i svakom Srbinu, i svakom Hrvatu mogu da pogledam u oči.
Ono dvoje sa početka teksta dali su mi podatke kao predstavniku “Veritasa”, sa jasnim ciljem da neko odgovara za stradanja njihovih očeva. Prvi je, da me prethodno nije ni pozvao, dostavio pisano reagovanje “Novostima”. Pitao sam ga za razloge takvog reagovanja. – Strah – reče mi. Neko ga je, po objavljivanju moga teksta, telefonom uznemiravao.
Druga osoba me je mejlom prekorila što sam bez njene saglasnosti objavio tekst i istovremeno tražila od “Novosti” da ga uklone sa svog sajta. Iako mi nije izričito napisala razlog takvog reagovanja, između redova se naziralo da je u pitanju strah za rođake u Hrvatskoj.
Zašto pišem ovakve tekstove? A šta drugo da radim sa prikupljenom dokumentacijom o stradanju sunarodnika u vreme kada nas oni, koji su nas ubijali i prognali, proglašavaju agresorima i zločincima, i u situaciji kada i sudovi, domaći i međunarodni, koriste dvostruke standarde i uvek na našu štetu.
Savo Štrbac, Istraživačko-dokumentacioni centar “Veritas”
