Вест да је у Француској по потерници Републике Србије ухапшен па привремено пуштен Рамуш Харадинај, данима не силази с насловница свих медија у региону
ВЕСТ да је у Француској по потерници Републике Србије ухапшен па привремено пуштен Рамуш Харадинај, данима не силази с насловница свих медија у региону. У Србији је ванредно стање – одржана је седница владе посвећена само том случају, највиши државни функционери дају веома оштре изјаве, а министар правде прети Француској да ће и Србија према њеним захтевима за екстрадицију применити принцип реципроцитета.
Овакво стање у Србији је и последица ранијег односа (притиска) неких држава према потерницама које је расписивало српско правосуђе, а које су биле неуспешне (Орић, Харадинај, Ганић, Чеку, Пурда…). Раније су неки функционери Србије попуштали пред спољним притисцима, што је и довело до “мање вредности” српских потерница.
С друге стране, међународне потернице других држава насталих распадом СФРЈ нико не доводи у питање. “Веритас” годинама прати судбине процесуираних Срба и припадника бивше ЈНА пред хрватским правосуђем, укључујући и хапшења по међународним потерницама.
У Хрватској је до сада за ратне злочине процесуирано више од 3.600 особа, углавном Срба и припадника бивше ЈНА, од чега их је у тзв. активном статусу (осумњичени, оптужени и осуђени) скоро половина. Хрватско правосуђе је преко Интерпола до сада против више од 1.200 процесуираних расписало међународне потернице на основу којих је широм света ухапшено 162 Срба, од којих је 54 и екстрадирано у Хрватску.
У последње две године ухапшено је најмање 18 припадника бивших ЈНА и СВК (четворо у Хрватској, по троје у Србији и Црној Гори, те по један у Швајцарској, Белорусији, Македонији, Ирској, БиХ, Аустралији, САД и Великој Британији). Прошле године Црна Гора је изручила Хрватској ген. Ђукића и капетана бојног брода Пантића, који су обојица пензионери и држављани Србије. Британија је већ донела одлуку о изручењу Миленка Марића, а очекује се да ће исту одлуку ускоро донети и Црна Гора у случају Мирослава Јовића. Иначе, обојица су крајишки Срби и учесници рата деведесетих и тврде да су невини.
Хрватско правосуђе је, према подацима “Веритаса”, само у току прошле године оптужило 96 особа за ратне злочине, међу којима је и 40 чувара книнског затвора и 29 припадника ТО с подручја Бјеловара. Против осморице су донесене првостепене осуђујуће, а против 14 су потврђене првостепене пресуде, међу којима су и десеторица из Трпиње осуђених на укупну казну од 139 година. У току су суђења српским држављанима бившем председнику РСК Милану Мартићу и генералу Челекетићу, у одсуству, те генералу Ђукићу и Капетану Драгану. Новоотвореним истрагама се ни броја не зна.
Ових дана “Веритас” је посетио Славко Дробњак (47), Србин из Петриње, који је у априлу 2000. године са УНХЦР отишао да обиђе своје имање на Банији. По доласку у Хрватску ухапшен је и осуђен на 20 година затвора, од којих је одлежао непуних 17. Кад је одлазио у Хрватску, у Србији су му остале три кћеркице, а када се недавно вратио, поред удатих кћерки затекао је и седморо унучади.
Канцеларија УНХЦР гарантовала му је да није међу процесуиранима. Славко ме је питао коме се може обратити овде у Србији, како би добио одговор на питање каква су му права и савет шта даље да чини после 17 година тамновања.
Ни Славку, који је на условном отпусту, ни процесуиранима који живе у Србији, ни оним Србима који су похапшени у свету по хрватским потерницама, нити онима који се налазе у хрватским затворима, не могу дати ни назив ни адресу неког државног органа у Србији којем би се могли обратити и добити одговоре на многа питања која их интересују у вези с процесима за ратне злочине. Такав орган не постоји.
Неколико дана пред избор актуелне српске владе састао сам се с тадашњим министром правде Николом Селаковићем. Разговарали смо о процесуирању Срба и припадника бивше ЈНА пред хрватским правосуђем и о надлежности за процесуирање ратних злочина. Изнео сам “Веритасов” став да би било сврсисходно да се при Министарству правде отвори канцеларија са искусним правницима која ће радити на решавању проблема процесуираних за ратне злочине у другим државама, јер ће овај проблем дуго трајати.
Дао ми је реч да ће, ако остане на функцији министра, реализовати тај предлог. По Селаковићевом одласку више ме нису звали из Министарства правде, а нисам ни обавештен о томе да ли је отворена таква канцеларија. И даље мислим да би је требало отворити, јер је питање ратних злочина и јурисдикције над њима веома битно, како са аспекта појединца, тако и државе. Рад професионалаца био би, по мом мишљењу, много кориснији од кампањских изјава функционера и политичара, без обзира на њхову жестину.
