Na osnovu sudskih rešenja počelo iseljavanje iz neformalnog izbegličkog centra „Pionirski grad“ u Beogradu. Više od 20 porodica očajno – ne zna kuda dalje
DOK se spremao za pomen sinu Vukosavu, maturantu, koji je sa još petoricom srpskih mladića mučki ubijen u pećkom kafiću „Panda“, Zvonimiru Gvozdenoviću „dosuta je so na ranu“. Počela su prinudna iseljavanja iz neformalnog izbegličkog centra „Pionirski grad“ u Beogradu, u kom živi već 13 godina.
Dve trećine porodica su raseljeni sa Kosmeta, mahom iz Peći, a trećina su izbeglice iz Hrvatske i BiH.
- Naravno da nemam gde da idem sa decom i majkom od 90 godina. Da imam, ne bih bio ovde – ogorčen je Gvozdenović.
Kaže da je svu ušteđevinu, koju je poneo kad je prognan sa Kosmeta, potrošio samo za godinu dana – na kiriju u privatnom smeštaju i spomenik sinu. - Ja sam samohrani otac – nastavlja Zvonimir. - Sa svojom majkom sam podigao decu. I posle svega, pošto su mi ubili sina, pošto smo ostali bez krova nad glavom i svega što smo imali, sad sam dočekao da me moja država izbacuje na ulicu! I to na godišnjicu sinovljeve smrti! Usred zime čupaju nam prozore i vrata na barakama. Zar je to humano? Isključivali su nam struju, sekli kablove, ljudi su morali po 1.000 evra da skupljaju za druge, a nemaju hleba da jedu. Gde da idem sa majkom? Na ulicu?! Ili da se bacimo svi u Savu? Ništa manje nije ogorčen ni Zvonko Ljušić, takođe iz Peći. On je 10. decembra izašao iz bolnice, posle operacije, i takođe ga je sačekalo rešenje za iseljenje. - Imao sam u kratkom roku dve operacije, žuči i slepog creva. Nešto se iskomplikovalo, pa sam trpeo strašne bolove. I sad u tom stanju još treba da završim na ledini… – priča Ljušić. - U porodici radim samo ja, žena prima pomoć od 8.500 dinara, školujemo troje dece, a sa nama je i tast koji je skoro nepokretan. Ima gangrenu u začetku, i nikad ni dinara pomoći nije dobio. Da li mislite da možemo da platimo privatni smeštaj? U neformalnom izbegličkom centru je, po njegovim rečima, i jedna žena iz Peći koja je šlogirana i ne može samostalno da se kreće. Sa barake u kojoj živi sa sinom skinuti su prozori i vrata, izuzev sa njihove sobe. Vetar fijuče hodnikom. U jednoj od sedam baraka je i iseljenik sa KiM koji ima rak. Ima starih, nemoćnih, dece… - Za 20. novembar bilo je zakazano iseljenje sedamdesetpetogodišnje žene i njene kćerke, koja je zbog pada 12 dana ranije zadobila teške telesne povrede i bila nepokretna – kaže Jasmina Milutinović iz „Praksisa“, organizacije koja pruža pravnu pomoć ovim ljudima. - Postupak za iseljenje vođen je protiv prethodnog stanara, koji je napustio smeštaj 2005. godine, kada su se one uselile. Tek tog dana, kad su došli izvršitelji, ženama je uručeno rešenje na njihovo ime. „Praksis“ je odmah uložio prigovor na rešenje. Takođe, uz podršku 36 nevladinih organizacija, obratio se pismom nadležnima tražeći da se izbegli i raseljeni ne iseljavaju tokom zime iz ovog kolektivnog centra, koji je zvanično zatvoren još 1993. godine. Takođe traže da država trajno reši problem izbeglica. Do sad, međutim, niko ništa konkretno nije preduzeo. Povezani tekstovi
