Mediji se, nažalost, stalno vraćaju na ono što je u očima Zapada prihvaćeno kao „časne žrtve“ ovih ratova. Hiljade ubijenih Srba se, praktično, nigde ne pominju
RATOVI su u bivšoj Jugoslaviji bili strašni. Švedski poznati mediji se, nažalost, stalno vraćaju na ono što je u očima Zapada prihvaćeno kao „časne žrtve“ ovih ratova. Hiljade ubijenih Srba se, praktično, nigde ne pominju.
Pre nekoliko godina novine u Geteborgu objavile su dva članka o masovnim grobnicama iz rata u Bosni i Hercegovini, koja je napisala novinarka Anike Hamrad. Ona je obišla novootkrivenu masovnu grobnicu u selu Tomašica. Pretpostavljalo se da su žrtve bili muslimani, izvršioci Srbi, a uzgred se pominju Romi i Hrvati. Ono što je nađeno u grobnici bilo je strašno i GP nije štedeo u objavljivanju groznih slika.
Ratovi u bivšoj Jugoslaviji su bili stravični i ne postoji razlog zašto bi se sumnjalo u podatak da su nađeni u grobnici bili bosanski muslimani. Ali, članci su se, nažalost, povezali sa neprekidnim nizom članaka iz naših poznatih medija, novina, televizije, koji su se bavili samo onim što je u očima Zapada postao pojam „časne“ žrtve u jugoslovenskim ratovima. Hiljade ubijenih Srba praktično se nigde ne pominju.
U pomenutim člancima ima nekoliko čistih netačnosti: Hamrud pominje ženu koja je odvedena u jedan srpski „logor smrti“. Čitalac to, prirodno, povezuje sa logorom Aušvic. Međutim, saznanja o takvim logorima u toku jugoslovenskih ratova devedesetih godina nema (u toku Drugog svetskog rata hrvatske ustaše su imale jedan tekav veliki koncentracioni logor, pravi logor smrti – Jasenovac). Ona dalje priča da su takvi, navodni, logori „otkriveni od strane britanskih novinara“ i navodi „slike izgladnelog čoveka iza žičane ograde“.
U stvari, radi se o slikama iz logora ratnih zarobljenika Omarska i jednog mešovitog logora sa evakuisanima i zatvorenicima u Trnopolju. Slike su napravili zapadnjački novinari koji su bili pozvani od strane bosansko-srpske vlade.
Onaj izmršaveli čovek u Trnopolju, koji se bez prestanka pokazivao u medijima, nije uopšte tipičan za grupu ljudi koji izgledaju dobro uhranjeni. Osim toga, nije to onaj koji stoji „iza“ žice, već američka novinarka koja se postavila iza žičane mreže kojom se ograđuju kokošinjci. Samo nekoliko mršavih osoba može se videti u tom materijalu bogatom slikama napravljenim u srpskom logoru, zatvorenici izgledaju po pravilu fizički normalno. To ne znači da teških postupaka razne vrste nije bilo. Međutim, u vezi ovoga važno je reći da bosanski Muslimani nikada nisu pustili nekoga iz stranih medija u svoje mnogobrojne logore za zatvorenike.
Hamrudova je, verovatno, verovala sve što čuje. Nažalost, opisi ovog tipa koje ona i mnogi drugi lansiraju, funkcioniše kao uvod u propagandni rat koji traje već deset godina.
Ne propaganda tako što se opisi po pravilu falsifikuju, nego tako što se izostavljaju značajni delovi stvarnih činjenica i same istorije. Istorija se time predstavlja crno-belom. Jake sile nalaze u tome svoj interes: 1. Bosanski Muslimani mogu pridobiti simpatije kao jedine žrtve. 2. EU-SAD može naknadno da ozakoni svoje učešće u izazivanju rata u Jugoslaviji putem diplomatskih priznavanja otcepljenja delova zemlje, legitimnog člana UN, u suprotnosti sa Helsinškom deklaracijom 1975. o nepovredivosti granica u Evropi. 3. NATO dobija argument za uzurpirano pravo da interveniše u cilju sprečavanja „genocida“ (na primer u Libiji).
Muslimani koje je podržavao Alija Izetbegović dostojne su žrtve kojima će se stalno poklanjati pažnja. Abdićevi Muslimani koji su žrtve tih istih Muslimana su nedostojne. Hrvatske žrtve su dostojne samo ako su žrtve Srba, ali ne i ako su žrtve Muslimana. Nijedna srpska žrtva u bilo kom delu bivše Jugoslavije nije dostojna.
Kada će i sva ova nedostojna patnja u toku ovog surovog i nepotrebnog rata u Bosni i Hercegovoni privući pažnju?
(Tekst je objavljen u listu GP iz Geteborga)
Povezani tekstovi
