Samo dan posle zvaničnog otvaranja poglavlja 23 i 24 u pristupnim pregovorima sa EU, hrvatska vlada je formirala posebnu komisiju da pomno prati ispunjavanje uslova koje je Srbija preuzela
SAMO dan posle zvaničnog otvaranja poglavlja 23 i 24 u pristupnim pregovorima sa EU, hrvatska vlada je formirala posebnu komisiju sa zadatkom da pomno prati ispunjavanje uslova koje je Srbija preuzela otvaranjem tih poglavlja.
Ova odluka je doneta pod žestokim pritiskom “braniteljskih” udruženja i oštrih kritika vlade i diplomatije zbog toga što je Srbija otvorila navedena poglavlja a da nije pre toga ukinula spornu odredbu o regionalnoj, odnosno univerzalnoj jurisdikciji za ratne zločine.
Zašto Hrvatima smeta regionalna i univerzalna nadležnost u srpskom zakonu pokušaću ilustrovati sledećim primerom:
Hrvatski branitelj Petar Ivić (1962) je na zapisnik pred šibenskim Županijskim državnim odvjetnikom (tužiocem) Željkom Žganjerom 11. aprila 2001. dao izjavu o okolnostima likvidacije trojice Srba tokom operacije “Oluja”, iz koje izdvajam nekoliko bitnih detalja.
Na železničkom prelazu u Siveriću, zajedno sa dvojicom saboraca, Ivić je 5. avgusta 1995. zarobio tri pripadnika SVK, među kojima se nalazio i njegov poznanik iz školskih dana Jović Branislav, dok ostalu dvojicu nije poznavao.
Zarobljenike su postavili ispred kuće locirane do železničkog prelaza. Ubrzo se oko njih okupilo pedesetak pripadnika 142 brigade HV. Naišao je i Smiljan Reljić, u to vreme šef tajne službe RH (SZUP), sa vozačem Davorom Blaževićem (aktuelni pomoćnik ministra policije). Vojnici su se veselili, međusobno rukovali, grlili, ljubili, a mnogi su se pozdravljali i sa Reljićem, tadašnjim “pojmom” za sve njih.
U jednom trenutku neko od prisutnih je, misleći na zarobljenike, upitao “Šta ćemo sa njima, koji će nam k…c”. Na to je Smiljan odmahnuo rukom i kazao “Vodi, makni to…” Tada se izdvojio jedan vojnik sa crvenom kapom, visok oko 195 cm, težak oko 100 kg, okruglog lica, kratko ošišane smeđe kose, snažne mišićave konstrukcije, u izbledeloj maskirnoj uniformi, naoružan AP. Došavši do zarobljenika kazao im je “Diži se stoko, mater vam j…m” te ih odveo u dvorište jedne kuće koja se nalazila odmah do porodične kuće Smiljana Reljića, odakle se ubrzo začula rafalna paljba. Začas je nastao muk. Uskoro se vojnik sa crvenom kapom vratio sam. Jedino je reagovao “satnik” Dragan Radeljak rečima: “P…a mu materina, zašto ste ih ubili, je li to trebalo”.
Na predočenim foto-elaboratima ubijenih Ivić je prepoznao onu trojicu srpskih zarobljenika.
Tužiocu je rekao i da je istu priču ispričao i dvojici pripadnika SZUP još u proleće 1998.
Nakon pročitanog zapisnika, Ivić je izjavio da nema nikakvih primedbi i da je njegova izjava tačno unesena, ali da će o potpisivanju zapisnika naknadno odlučiti jer se boji “mogućih pogibeljnih posledica za decu, ženu i sebe”. Šest dana kasnije Ivić telefonom javlja tužiocu Žganjeru da odbija potpisati zapisnik, koji su potpisali tužilac i zapisničarka.
Tužilac Žganjer je veoma dobro znao i pre nego je počeo ispitivati Ivića ko su žrtve čijoj likvidaciji je Ivić prisustvovao, pošto je njihova imena naveo na početku zapisnika, iako je svedok znao ime samo jednom od njih. Sa Branislavom Jovićem (1960), likvidirani su i njegov otac Milan (1935) i Mihajlo Andrić (1958).
Od Ivićeve nepotpisane izjave na ovaj događaj su se osvrtali razni hrvatski mediji, a najčešće portal “Index.hr”, koji zadnjih godina bar jednom godišnje postavlja pitanje šibenskom tužilaštvu dokle se stiglo u procesuiranju odgovornih za likvidaciju trojice srpskih zarobljenika u Siveriću kod Drniša.
U avgustu prošle godine dobili su sledeći odgovor: “U toku su istrage, provođene su i istražne radnje, kao i u drugim predmetima u kojima su počinitelji još nepoznati, sve radi otkrivanja neposrednog počinitelja kaznenog dela, ali i u pravcu utvrđivanja osoba odgovornih po principu zapovedne garantne odgovornosti. Kako je postupak tajan, to vam detaljnije podatke ne možemo dati”. A u martu ove godine odgovor se sastoji od samo jedne rečenice: “U vezi sa vašim novinarskim upitom, obaveštavamo vas da su u navedenom predmetu izvidi još uvek u toku.”
Šta sprečava hrvatsko tužilaštvo da, skoro punih 21 godinu po ubistvu trojice srpskih zarobljenika, i pored obilja validnih dokaza ne procesuira odgovorne za ovaj i mnoge druge zločine nad Srbima u ratu devedesetih?
Upravo zbog onoga što sprečava završetak istrage u ovom predmetu, ma šta god to bilo i kako god se zvalo, Srbija ne sme iz svog zakona izbaciti ni regionalnu ni univerzalnu nadležnost. U protivnom i ova i mnoge druge otvorene istrage za zločine nad Srbima bile bi vrlo brzo obustavljene, a one neotvorene ne bi bile ni otvorene. Ne zbog nesposobnosti hrvatskog pravosuđa da sudi za ratne zločine, nego zbog nedostatka želje i volje da se procesuiraju “mangupi iz sopstvenih redova”.
