Večernje novosti, 23.06.2016, Savo Štrbac: Šanse Subotičke deklaracije – Iz Arhive

Iznenadio me je susret srpskog mandatara za premijera Srbije Aleksandra Vučića i predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović, a još više me je iznenadilo saznanje da su pripreme bile tajne

IZNENADIO me je susret srpskog mandatara za premijera Srbije Aleksandra Vučića i predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović, a još više me je iznenadilo saznanje da su pripreme za ovaj susret trajale nekoliko meseci u potpunoj tajnosti u vrlo turbulentnim političkim vremenima u Hrvatskoj.

Iznenadili su me i glavni akteri ovog susreta, tim više što je Srbija za sve vreme priprema kao i u vreme održavanja sastanka imala izabranog predsednika države i što je Hrvatska sve do nekoliko dana pred sastanak imala premijera i što su ovlašćenja i predsednika i premijera skoro identična u obe države.

Ne verujem da je hrvatska predsednica mogla predvideti da će vlada njene države i kada pasti i da će Sabor baš na dan susreta doneti odluku o odgodnom “samoraspuštanju”. Ne verujem ni da je hrvatska predsednica mogla predvideti da će i predsednik njene stranke, pod unutrašnjim stranačkim pritiskom, abdicirati samo dan posle ovog “istorijskog” susreta, što znači da će se uskoro održati i novi parlamentarni izbori u Hrvatskoj sa potpuno neizvesnim ishodom.

Kao izbeglica iz Hrvatske pozdravljam ovaj susret i razgovore jer od njih sve i počinje po onoj biblijskoj “u početku beše reč”.

Akteri sastanka su nakon posete Dalju u Hrvatskoj, u kojem žive Srbi i Tavankutu u Srbiji, u kojem žive Hrvati, u Subotici potpisali Deklaraciju o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja Srbije i Hrvatske, koja sadrži šest tačaka. Njene teme su interesantne i za nas izbeglice, posebno one koje govore o pokretanju ili ubrzavanju procesa unapređenja bilateralne zaštite manjina – srpske u Hrvatskoj i hrvatske u Srbiji; o saglasnosti da su obe države spremne ubrzati primenu Sporazuma o pitanjima sukcesije, potpisanog 29. juna 2001. u Beču i potvrđivanju saglasnosti da je potraga za nestalim osobama prioritetno humanitarno pitanje i da će uložiti iskrene i maksimalne napore u traženju nestalih.

Naravno da bih i ja, a usuđujem se reći i sve izbeglice i prognanici iz Hrvatske, želeo da se pobrojane teme počnu rešavati što pre u obe države. Zbog toga sam pomno pratio i uvodne intervjue aktera ovog susreta datih nacionalnim televizijama uoči susreta. I nije me iznenadila reakcija hrvatske predsednice na pitanje novinarke RTS o trenutnom statusu srpske manjine u Hrvatskoj. Njoj je najbitnije da Srbi imaju zagarantovana tri zastupnička mesta u Saboru, veća nacionalnih manjina na lokalnim nivoima, zamenike župana i gradonačelnike u nekim opštinama, dok su konkretna pitanja kao što su povratak imovine, penzija, radnog staža… “uglavnom rešena”, a ako ima kakvih nerešenih problema, to su oni koji se odnose na standard koji su zajednički i za hrvatsku većinu i za sve ostale manjine.

Upravo takvi odgovori odražavaju zvanični stav hrvatske države prema srpskom pitanju. Iz svakodnevnih kontakata znam da većini Srba iz Hrvatske, posebno onima u dijaspori, nisu rešena osnovna pitanja kao što su: obnova u ratu porušenih kuća, povrat stanarskih prava, isplata zaostalih penzija, utvrđivanje radnog staža iz ratnog vremena… Iz predsedničinog odgovora proizlazi da je to rešeno i da se to neće menjati. Dakle, nema isplata dospelih, a neisplaćenih penzija, nema povrata stanova bivšim nosiocima stanarskih prava, nema isplata stare devizne štednje kod Jugobanke, a obnove kuća i stambena zbrinjavanja bivših nosilaca stanarskih prava i dalje će se odvijati po dosadašnjim hrvatskim propisima, sa kojima se velika većina Srba nikada nije saglasila jer su duboko nepravedni.

Znam da bi mnogi Srbi iz Hrvatske bili zadovoljniji da im hrvatske vlasti vrate njihovu imovinu i priznaju stečena prava, nego što su im obezbedili tri fiksna mesta u Saboru sa kojim se ionako mogu “slikati”. Uostalom ta tri mesta su dobili zahvaljujući njihovom učešću u ukupnoj populaciji te države, koji je po zadnjem popisu stanovništva iz 2011. iznosio 4,36 procenata.

Dugo već nisam čuo da se u bilateralnim razgovorima između čelnika Hrvatske i Srbije, barem usput, spominje da su Srbi do decembra 1990. tj. do donošenja tzv: Božićnog ustava bili konstitutavan narod u Hrvatskoj sa trostruko većim učešćem od današnjeg u ukupnoj populaciji te države, a kamoli da se traži vraćanje te konstitutivnosti.

Zaista ne znam kakvi sve problemi tište Hrvate u Srbiji, ali verujem da nemaju ovakve probleme kao Srbi u Hrvatskoj, što je i logično s obzirom na to da se rat nije vodio u Srbiji. U svakom slučaju, voleo bih da nemaju ni životnih ni političkih problema i podržavam napore sadašnjeg i budućeg premijera Srbije da im njihova država sve probleme reši što pre. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga da se hrvatskim vlastima izbiju aduti neprimerne “simetrije” u procesu bilateralne zaštite manjina.