STANKO Samac (88) iz Brestika kraj Gline živi u kući sa crvenom nalepnicom.
Penzija mu je 1.000 kuna (nešto više od 15.000 dinara) pa nema 500 kuna za metar drva. Nešto novca će dobiti od Gline, nešto od države, ali ni približno dovoljno
Ma neka se sruši, nije mi stalo. Neka sve padne na mene, neka me nestane jednom zauvek, viče Stanko ispred svoje oronule kuće. Diže kvrgave ruke u vazduh, upire prstima u slomljene grede i popucane zidove.
Puna mu je kapa i života i nemaštine, i zime i samoće. Stanko Samac ima 88 godina i živi u Brestiku, zabačenom mesatšcu negde iza Gline. Dočekaće i ovu zimu u kući s crvenom nalepnicom, ako se to više uopšte može nazvati kućom.
Tvrdoglav i star, ne pada mu na pamet da ide u kontejner.
Kako će se da se greje, ne zna. Cena drva skočila je na petstotinak kuna po metru, a Stanko toliko novca nema.
- Kolika vam je penzija – pitali su ga.
- Hiljadu dinara – odgovara starac, misleći na kune. Valute i države se menjaju, Stanku je svejedno. Preživljava od tih hiljadu kuna mesečno. Nekad, kad su ga ruke i leđa slušale, pokupio bi šljive, jabuke i kestenje, prodao ih i skucao za ogrev. Pomagao bi i komšijama noseći seno i cepajući drva. Ove godine neće biti ništa od toga.
Ostalo je još sramežljivih metar drva
- Potrebno mi je bar pet metara da se ugrejem preko zime. A od čega ću ih platiti? Ne znam. Dignuću ruke, zapaliti sve i završiti u zatvoru. Tamo ću barem imati svega – ponavlja čovek.
Prošle godine su se angažovali volonteri, spojili se s jednim domaćim čovekom koji mu je donirao i dovezao isečena drva. U ostavi je još ostalo sramežljivih metar, možda metar i po od te donacije. Planuće u roku nekoliko nedelja. Reporteri ga pitali da li ima hrane.
- Jedan obrok dnevno. Jedan u 24 sata. Donesu mi ovi iz štaba. Dođu oko pola jedan. Ujutro ne pojedem ništa, čekam taj obrok. I onda do sutra opet ništa – priča stari Stanko.
Uvodi novinare u svoj dom, u mračnu, oguljenu i vlažnu prostoriju. Ruke mu se tresu dok traži prekidač. Svetlost se zavlači u raspale uglove, u nahereni sudoper, u čađavu peć, u rašireni kauč.
- Tu noćim. Nije pametno, znam da nije. Ali ovo je još dobro kako je gore. Gore se ne može boraviti, sve je slomljeno – kazuje dok upire prstom u plafon. Vodi novinare na sprat, jedva se penje uz škripave stepenice.
- Ne bojte se, ići ću ja prvi – dobacuje. Otvara vrata, pokazuje poderane zidove. Tamo su dva stara kreveta, doneli su mu ih volonteri nekad davno. Na jednoj vešalici vise uredno presložene pantalone, njih oblači kad se mora spustiti do Gline. Novinari primećuju zgužvani papirić od penzijskog osiguranja. Star je pet godina. Piše Stankovo ime, piše da mu isplaćuju 901 kunu.
Nekad je imao za normalan život
- Kad sam bio mlađi, radio sam u poljoprivredi. Imao sam stoku, imao sam traktore, konje, ovce i svinje. Sve što je trebalo čoveku. Utekao sam u “Oluji” i sve je propalo. Sa sinom i snahom smo zgrabili decu i u onoj gužvi sam izgubio ženu. Ostala je negde u Dvoru. Nikad više ni glasa o njoj nisam čuo – priča starac. Vratio se devedeset osme, nakon par godina “životarenja” u prihvatnom centru. Porodica mu je u Srbiji. On je sam na Baniji već više od dvadeset godina.
Pokazuje i kontejner. Otvara ga, unutra je krevet i mobilna klima. Još je neraspakovana, Stanko je ne zna upaliti. Ne zna šta bi s njom. Pokazuje krov i razbijenu nadstrešnicu. Pitanje je dana kad će se sve srušiti. Kad padne prva jača kiša? Jači sneg? Kad vreme dokrajči ono što je potres započeo?
Potrebna su mu drva. Nešto novca će dobiti od Gline, nešto država pomaže, Branka Bakšić Mitić povlači donatore za rukave, ali ništa od toga nije ni približno dovoljno za Stanka i ostale nesrećnike koji strepe pred još jednom zimom.
- Bilo bi bolje da me nestane. Da se reši problem za sve. Ovako se ne može živeti – ponavlja i dalje Samac stojeći pred uništenom kućom.