FILMSKA KRITIKA
BIO je to veliki masovni događaj prožet strujom pojednačnih utisaka i sećanja povodom strašnog događaja – kolektivnog izgona celog srpskog naroda sa vekovnog ognjišta, naočigled cele “civilizovane” Evrope.
RETKO kada sam video dupke punu MTS dvoranu prožetu jednim jedinim osećanjem kolektivne tragedije, jednom jedinom emocijom ojađene i duboko pogođene zajednice kao preksinoć, na premijeri filma “Oluja”. Bio je to veliki masovni događaj prožet strujom pojednačnih utisaka i sećanja povodom najstrašnijeg događaja u našoj novijoj istoriji – kolektivnog izgona celog srpskog naroda sa svog vekovnog ognjišta naočigled cele “civilizovane” Evrope i onog što se bez ikakvog stida i srama i dalje naziva “međunarodnom zajednicom”, a što se, u suštini, odnosi samo na vazale kolonijalnog i bahatog Zapada (čitaj: Amerike, koja je danas njegov potpuni gospodar). Ovaj događaj nosio je težinu antičke tragedije. Kao u Aristotelovo doba došao je u gradski teatron ceo antički polis da bi u potpunom muku, kako i zaslužuje, doživeo obredno izvođenje svoje kolektivne traume.
Film je, ponovili smo to ovde i drugde mnogo puta, uređaj za stvaranje i razvijanje emocija. A kada one poprime masovni karakter, tada ekran ponovo otkriva svoju dušu. Šta god da još kažemo o filmu “Oluja”, jasno je da je njegov autor uspeo u ostvarenju ove misije.
Sve to, naravno potiče od saznanja da je za manje od nedelju dana (4-8. avgusta 1995) iz Severne Dalmacije, Like, Banije, Korduna i Slavonije na zločinački i razbojnički način proterano blizu 300.000 ljudi, žena, dece, samo zato što su pravoslavni Srbi, pripadnici naroda koji je tu živeo od pamtiveka, a najmanje od osvita pisane istorije Zapada (Ajnhard, 822 god). U tom nemilosrdnom, genocidnom pogromu, za koji još nije pronađena adekvatna reč (jer Evropa uopšte i ne poznaje razmere i prirodu ovakvog masovnog zločina), zverski je pobijeno 2.670 Srba (1.198 civila, od toga 550 žena i 20 dece), ako su ove cifre uopšte ispravne, jer forenzičari i drugi koji se time bave još nisu u stanju da izađu sa tačnim brojem žrtava.
Sve to još krije “evropska država” Hrvatska, koja deli “zajedničke vrednosti” kao mezimče Evropske unije; sav nepočin “redarstvenih” akcija “Bljesak” i “Oluja” pod rukovodstvom tadašnjeg svog predsednika, ratnog zločinca Franje Tuđmana, koji je 31. jula 1995. na Brionima jasno i glasno naredio da “srpski narod iz Hrvatske mora praktično da nestane”, što je do sada najkraća i najtačnija definicija genocida u modernoj istoriji. Ova činjenica stoji i danas na duši celog hrvatskog naroda, koji nije učinio ništa da ovaj masovni zločin spreči.
Retki su, veoma retki Hrvati poput dr Žarka Puhovskog, profesora Zagrebačkog univerziteta, koji je još 1998. jasno i glasno napisao: “U Hrvatskoj je na djelu, koliko znamo, najčistije etničko čišćenje koje je ikada izvršeno”.
Ove činjenice prvi put su u jezgru jedne filmovane drame i zato smo bili dužni da ih barem u najkraćim crtama navedemo u jednoj filmskoj kritici.
Jer, reditelj Radunović je odabrao drugi put: on nije želeo da se bavi istorijskim kontekstom ove tragedije nego se opredelio za razvoj jednog broja ljudskih sudbina uništenih ili preteklih u ovoj oluji. Možda pravilno odabran ključ jer, nas doista, baš kao što opisuje Aristotel, za tragediju vezuje sudbina glavnog junaka.
Tu i počinju problemi za našeg autora. On po svaku cenu hoće da izbegne bulajićevsku demagogiju “junak je ceo narod”, ali ne uspeva da se opredeli između pet ili šest glavnih likova koji se pogube u užasnom metežu i ne uspevaju da se sastave do kraja filma. Radunović ih prati koliko mu dozvoljavaju njegovo (pre svega scenarističko) umeće i iskustvo, a oni mu neprestano beže, izmiču i ne dozvoljavaju koncentraciju pažnje na kritične tačke dramskog toka.
Teško da bismo mogli odrediti glavnog junaka ove sage. To je glavni problem koji reditelj ne uspeva da reši. Je li to arhetipski heroj Ilija (uvek autentični i sjajni Jovo Maksić, kao iznikao iz jezgra epske Like) i njegova mala porodica, koju po cenu neverovatnih preokreta uspeva da sačuva, osim starog oca, koji ostaje na posedu kao simbol trajanja i večnosti (ovo je duboko verodostojan tragički lik u tumačenju Novaka Bilbije, naročito u njegovoj finalnoj raspravi sa Bogom)?
Ili su to čudesni blizanci Dane i Bojan (obojicu igra odlični Zlatan Vidović), biblijsko-fordovski par jedne lične drame unutar kolektivnig rasapa, koji se razvija i dobija fascinantno razrešenje pod paskom mitske majke, koja komanduje ovom osvetom sedeći mirno na svom prozoru i odbijajući dimove sa prstom na obaraču kalašnjikova? Ili još nekoliko vešto odabranih i skiciranih, ali manje vešto razvijenih likova?
Po meni, trebalo je da glavni likovi budu pop i njegov blizanac legionar, čime bi se otvorio čudesan žanrovski i filosofski izazov. Ali, sve se to gubi u neprekidnom mlevenju naizmeničnih prizora, koji sa mukom održavaju dramsku celovitost.
Nekada tome pomažu uzbudljivi detalji, češće odmažu neubedljivi i bledi stereotipi. Previše je likova koji nemaju ni vremena ni mesta da se razviju, što ponovo svedoči o disparatnim zahtevima bioskopskog filma i televizijske serije, u kojoj će, valjda, sve ovo uspeti da se nekako raspetlja i ucelini.
Niz drugih nedoslednosti, neubedljivisti i “rupa” ipak uspeva da pobedi jednom probuđeno kolektivno saznanje o zajedničkoj sudbini naroda, koje sve ovo drži na okupu. Nas će ta emocija voditi prema aristotelskoj katarzi i ona se, uprkos svemu, može dogoditi nakon ovakve serije emotivnih šokova.
Ali, tu stranac neće shvatiti ništa, niti će iko pokušati da mu pomogne u razumevanju jednog “regionalnog požara strasti”. Zato se o “Oluji” mora napraviti više filmova. To je tragedija koja se ovim ne završava, nego sluti svetsku apokalipsu, koja se danas događa u Donbasu i na mnogim drugim tačkama planete.
Upravo taj, globalni kontekst, sasvim izostaje iz ovog filma, ali za to ne snosi krivicu samo njegov mladi autor. “Oluja” se dogodila pre gotovo trideset godina, a ovo je prvi naš film na tu temu.
Umesto da ih imamo deset, sa sve Tuđmanom, Gotovinom, Galbrajtom, haškim razbojištem i dakako, univerzalnim kontekstom ovog užasnog pozorja! I umesto da se time intenzivno bavi i država i cvet naše stvaralačke inteligencije, ukoliko takva uopšte postoji.
Božidar Zečević
Povezani tekstovi
