Vladika dalmatinski Fotije o položaju srpskog naroda u Hrvatskoj: Politička i nacionalna sloboda Srba još bi trebalo da se osvaja. Ne znači nam da u crkvu vratimo relikvije, ako u njoj nema naroda
SVAKODNEVNO se molimo za povratak i trajni opstanak Srba i u Dalmatinskoj eparhiji i u Hrvatskoj. Do rata devedesetih, u Dalmaciji je živelo oko 120.000 Srba, danas jedva četvrtina, većinom starijih. Najviše naroda iselilo se iz gradova, i tamo se najmanje vratilo. Njihovi stanovi su zauzeti, pa vrlo teško mogu da se u njih vrate. U unutrašnjosti Dalmacije, u selima, stanje je bolje. Čak i ako se nisu odlučili za konačan povratak, Srbi iz tih krajeva su barem kuće obnovili, a u njih uvek neko može da se vrati.
Ovako o povratku prognanih Srba u Dalmaciju, ekskluzivno za “Novosti”, govori episkop dalmatinski Fotije. Naglašava i da je leti drugačije, življe, jer mladi sa ovih prostora dolaze da posete roditelje i obiđu svoje kuće i imanja. Radovali bi se, kaže, kada bi i oni ostali da žive na pradedovskim ognjištima. Ali, za to su potrebna bolja vremena, bolji politički i ekonomski uslovi. Iako prognan “ognjem i mačem”, narod je, nastavlja vladika, na svoja imanja počeo da se vraća 1997, i da obnavlja život iz pepela. Tako je bilo do 2003, kada se povratak gotovo zaustavio, uglavnom iz ekonomskih razloga.
- Kada su se dve godine posle “Oluje”, prvi Srbi vratili na svoja ognjišta, bili smo svedoci “biblijske sirotinje” tih povratnika. Takvih situacija, nažalost, ima i danas. Kada obilazimo povratnike susrećemo se sa neverovatnim siromaštvom. Vrate se u kuće u kojima nema ništa, čak ni stolica. Sveštenici ih obilaze, trude se da im budu na usluzi, a i Eparhija im je pomagala i pomaže koliko može. Kupujemo namirnice, nameštaj, belu tehniku, posuđe… Trudimo se da novčano pomognemo i deci, ako ih u povratničkoj porodici ima.
Šta bi danas podstaklo povratak mladih?
- Sad je najvažnije da ekonomski oživi ovaj kraj. Penzioneri su se vratili, ali da bi to učinili i mladi neophodna im je ekonomska sigurnost. Moglo bi da se živi kad bi se ljudi više bavili stočarstvom, povrtarstvom, vinogradarstvom, maslinarstvom…
Zar je to problem ako se vraćaju na svoja imanja?
- Mladi su se svuda, pa i oni koji bi se vratili u Dalmaciju, otuđili od takvog načina života. Preziru ga. Smatraju da je prevaziđen, svi hoće kancelarijski posao. A da bi ovde čovek živeo potrebno je da se ne boji posla nego da ga se prihvati.
HRVATI SLAVE, A SRBI DAJU POMEN
U Hrvatskoj se priprema dvodnevno obeležavanje 20 godina “Oluje”. Ima najava da će tom obeležavanju prisustvovati i neki Srbi.
- Srpska pravoslavna crkva u tome ne može da učestvuje. Niti želimo, niti nam je tu mesto. Mi tamo niti bivamo, niti bismo bili. A, Srbi koji nameravaju, trebalo bi da znaju zašto to čine. Tokom 4. i 5. avgusta, mi širom Eparhije, dajemo pomene i parastose za Srbe postradale tih dana i tokom rata. Molimo se za ljude koji su nevino stradali. Naše obeležavanje tog tragičnog događaja su molitva, pokajanje i vera.
Čini se da većina mladih koji bi se vratili, ipak najviše strahuje od provokacija, pretnji…
- Istina. Jer, politička i nacionalna sloboda Srba u Hrvatskoj još treba da se osvaja. A, biće je kad mi ovde budemo imali potpunu slobodu kao ljudi. Kad država bude zaista uvažavala prisustvo Srba na ovim prostorima, našeg pisma, običaja, kulturnih i istorijskih spomenika. Ako bi, za početak, poštovala slovo svog zakona i u opštinama u kojima danas živi trećina Srba i omogućila postavljanje i ćiriličkih natpisa i tabli na državnim institucijama i javnim mestima. Osim toga, da bi se Srbi u Hrvatskoj osećali kao kod kuće država Hrvatska treba da ih prihvati tako što će se, na primer, prekinuti sa uobičajenim ponavljanjem iste priče da su Srbi agresori i ubice. A, kako srpski narod može biti agresor na zemlju u kojoj vekovima živi?
Srednjovekovni manastiri Krupa, Krka i Dragović, najbolji su svedoci bitisanja Srba u Dalmaciji. Koliko često preostali Srbi danas dolaze u crkve?
- Ima onih koji dolaze redovno i koje poznajemo. Oni u sebi nose mnogo crkvenosti, imaju liturgijsku kulturu, dolaze nedeljom i praznicima. S druge strane su Srbi koji nisu dovoljno upoznati sa verom, pa su daleko od crkve, ali nas iznenade kada dođu na liturgije za Badnji dan, Božić ili Vaskrs. Za te praznike, recimo, crkva u Šibeniku bude premala da primi sve vernike.
Ima li pokušaja nasilnog prisvajanja crkava SPC?
- Hvala Bogu nema. Pojavila se neka nevladina organizacija koja je sebe nazivala hrvatskom pravoslavnom crkvom i uspeli su da se registruju kao NVO. Ideja njihovih pristalica, inače, vuče korene iz Drugog svetskog rata od Ante Pavelića i čistog ustaštva. Ti ljudi zagovaraju ekstremizam, isključivost, negiranje drugih vera i nacija, naročito Srba. To je njihov program. Zastrašujuće je što je moguće da takve tvorevine vaskrsavaju, ali, nažalost, živimo u vremenu kada je sve moguće, pa i tako nešto. Srećom, mi imamo vlasničke listove i tapije naših svetinja.
Mogu li Srbi u Dalmaciji da obeleže mesta svog stradanja tokom građanskog rata devedesetih?
- Pokušavali su, ali to ide mnogo teško, jer su ti spomenici preko noći uništavani. U Golubiću kod Knina, baš na crkvenom zemljištu podignut je spomenik postradalima u ratu od 1991. do 1995. godine. Iste noći, taj spomenik je srušen. Onima koji su to uradili smetalo je i pominjanje nastradalih, ali i ćirilica kojom su njihova imena uklesana na spomeniku. To govori da Srbi još nisu dobili svoje pravo mesto u Hrvatskoj. Da su građani drugog reda koji nemaju pravo da obeležavaju mesta svog stradanja i ispišu ga svojim pismom.
Ima li pokrštavanja Srba u katolike?
- Nasilnog, srećom, ne. Ima, međutim, Srba koji su potpuno udaljeni od crkve. Oni su obično u takozvanim mešovitim brakovima, pa imaju problem i nacionalne i verske pripadnosti. Oni su, rekao bih, najviše pritisnuti. U njihovom ponašanju postoji neko skrivanje i bežanje od svojih korena. Po nepisanom pravilu, lakše se odriču pravoslavlja i priklanjaju katoličanstvu. To naročito rade zbog dece, ukoliko su jedina pravoslavne veroispovesti u odeljenju i najbližem okruženju. Možda je razlog i preživljavanje. Srećom, takvih slučajeva je sve manje. Najviše ih je bilo tokom rata i posle njega. Jedan od naših izazova i važnih zadataka u Eparhiji, sada je da baš te ljude privedemo pravoslavlju i crkvi njihovih očeva.
Kakav je odnos sa Rimokatoličkom crkvom u Dalmaciji?
- Rimokatolička crkva je ovde većinska crkva i to je realnost. Mi to uvažavamo i trudimo se da imamo korektan, ljudski i hrišćanski odnos. Bavimo se svojim poslom, svojim podvigom, brigom o svojoj crkvi, svojim svetinjama. Rimokatolički dostojanstvenici rade svoj posao. Ponekad se susrećemo na nekim priredbama i proslavama.
Hoće li biti takvih susreta tokom predstojeće posete patrijarha Irineja manastiru Krka?
- Njegova svetost, uoči Preobraženja, dolazi u dvodnevnu posetu Dalmatinskoj eparhiji, povodom obeležavanja velikog jubileja – 400 godina Bogoslovije manastira Krka. Planirano je da patrijarh, 18. avgusta, najpre poseti našu Crkvu Svetog Ilije u Zadru, potom i rimokatoličku Crkvu Svete Stošije u kojoj se čuvaju mošti ranohrišćanske svetiteljke velikomučenice Anastasije. Tu će se susresti i sa nadbiskupom zadarskim Želimirom Puljićem, koji je, istovremeno i predsednik Biskupske konferencije Hrvatske.
“NAJPLEMENITIJI PODVIG”
Posle “Oluje”, kada je lako moglo da se dogodi da zbog progona Srba zamre Dalmatinska eparhija, jedna od najstarijih u SPC, na njen episkopski tron, 1999, ustoličen je vladika Fotije (Sladojević). Odmah po hirotonisanju, episkop se vratio u Šibenik. Sa njim se vratila i nada u povratak prognanika na pradedovska ognjišta. Njegov primer sledili su mnogobrojni Srbi iz Dalmacije. Zbog, u to vreme, istinskog podviga – povratka i obnavljanja opustošenih srpskih svetinja – episkop Fotije je, 2001, od “Večernjih novosti” dobio Plaketu za najplemenitiji podvig godine.
Marta 2012. potpisan je Protokol ministarstava kulture Srbije i Hrvatske o povratku kulturnih dobara, spasenih tokom rata, iz Srbije u Hrvatsku. Kakav je vaš stav o povratku srpske baštine?
- Ne treba žuriti. U toku rata neki Srbi su trezveno razmišljali i deo blaga izneli u Muzej SPC u Beogradu i Muzej u Sremskim Karlovcima. S druge strane mnogo onog koje je ostalo je spaljeno, polomljeno i poharano. Srećom, za spaseno blago koje je u Srbiji, sada možemo da kažemo da ga imamo i da potencijalno jednog dana može biti vraćeno u Hrvatsku. Mi želimo da ga vratimo i vratićemo kada se za to steknu uslovi.
Koji su najvažniji?
- Povratak naroda i adekvatno opremanje riznica. Srpski narod je iznedrio te ikone i blago. Ono, pre svega, pripada Srbima u Dalmaciji, a tek u širem kontekstu i državi Hrvatskoj. Ništa nam ne znači da u crkvu vratimo vredne crkvene relikvije, ako u njoj nema naroda. Jer, narod je čuvar svetinja i zato mora da bude tik uz njih. Drugi preduslov je bezbednost riznica koje moraju da budu opremljene savremenim alarmima, klimatizacijom i drugom opremom za izlaganje relikvija. Ne smemo dozvoliti da, na primer, rukopisne knjige iz 14-15. veka, ili knjige sa originalnim potpisima Vuka Karadžića, Nikole Tesle, Sima Matavulja i drugih znamenitih Srba, budu ugrožene na bilo koji način.
Raduju li se narod, monaštvo i sveštenstvo Dalmatinske eparhije predstojećoj poseti patrijarha Irineja?
- Svi se neizmerno radujemo i pripremamo se, rekao bih, podvižnički. Tim pre što je poslednji patrijarh koji je posetio manastir Krku bio blaženopočivši patrijarh German, a pre njega patrijarh Dimitrije sredinom dvadesetih godina minulog veka. Odavno, dakle, nismo imali tako radosnu posetu, a uvek je bio praznik za ovdašnji narod kad srpski patrijarh dolazi u Dalmaciju. Poseta Njegove svetosti osnažiće život našeg naroda na ovim prostorima. Manastir Krku je jula 1929, posetio i kralj Aleksandar Prvi Karađorđević.
Jelena Matijević
Povezani tekstovi
