Kao svedok odbrane prvog dana odgovarao sam na pitanja Mladićevog branioca Branka Lukića
POČETKOM novembra ove godine obreo sam se u Hagu po treći put za godinu i po dana. Prvi put sam bio u martu prošle godine za vreme glavnog pretresa pred MSP u sporu po uzajamnim tužbama Hrvatske i Srbije o genocidu, u kom predmetu sam imao ulogu eksperta na srpskoj strani, a drugi put u oktobru prošle godine kada sam bio svedok odbrane u slučaju Hadžić. Sada sam išao kao svedok odbrane u slučaju Mladić.
Tek četvrtog dana po dolasku u Hag počeo sam svedočiti. Početak svedočenja svedok čeka u posebnoj sobi u društvu sa osobom iz Odeljenja za podršku svedocima od koje dobija instrukcije o ponašanju u sudnici, koje su se u mom slučaju svele na upozorenja da na bilo koji način ne komuniciram sa optuženim. U Mladićevom slučaju jedna sesija traje po sat vremena, nakon čega sledi pauza od 20 minuta, za koje vreme se svedok vraća u tu sobu.
Kao svedok odbrane prvog dana odgovarao sam na pitanja Mladićevog branioca Branka Lukića. Iako nije uobičajeno, ispitivanje je više puta prekidao predsedavajući sudija Ori, upozoravajući i branioca i mene da manje pričamo o kontekstu, a više o konkretnim činjenicama pošto sam i najavljen kao svedok o činjenicama, a ne kao veštak. Stojički smo podneli sva upozorenja i završili pre isteka unapred odobrenog vremena. Optuženi je povremeno komentarisao moje odgovore uglavnom dobacujući “tačno” ili klimajući glavom.
U trećoj sesiji prvog dana tužilac počinje unakrsno ispitivanje. Tužilac je izvjesni Amir Zec, Bošnjak iz BiH. Ispituje me na engleskom, jer tužioci, kako mi rekoše, moraju da govore na jednom od dva službena jezika.
Inače, unakrsna ispitivanja pred ovim sudom imaju za cilj da od svedoka naprave potpunog idiota. Primera radi, umesto da me pita o mojim stavovima o ujedinjenju RSK i RS, tužilac na ekran stavi neki moj intervju dat u toku rata nekoj stranoj agenciji, te iz njega pročita pola rečenice i postavi pitanje “je li tako”, i ako ne odgovorim sa “da” ili “ne” napravi se prava drama koju onda pokušavaju rešiti sudije. U jednoj takvoj situaciji umeša se i sudija Moloto i podučava me kako na jednostavno pitanje treba da dam i jednostavan odgovor i navede tri moguća odgovora. A kad mu ja kažem da ne volim kada mi se sugerišu odgovori, on odgovara da ni on ne voli kada mu se sugeriše kako pitanja da postavlja. A kad je ponovo insistirao da na neko jednostavno pitanje jednostavno i odgovorim, odgovorio sam da je jedan moj profesor govorio da se ne pada na pitanjima, već na odgovorima.
Moloto me više nije pitao, a predsedavajući Ori je zaključio da ja preko mog profesora zapravo upućujem kritiku sudiji Molotou, što je ionako bilo očigledno. Valjda je to ponukalo predsedavajućeg sudiju da mi natukne da raspravu vodi on i njegovo veće, a ne ja.
Ili, tužilac mi predoči jednu naredbu koju je potpisao Mladić kao komadant Kninskog korpusa i pita me vidite li da je u tački 1. naređen napad na Šibenik, Zadar, Drniš, Sinj, Vrliku… a ja kažem vidim da to piše, kao što vidim da u nastavku piše da se to radi zbog deblokade kasarni JNA, a sudija Ori interveniše i kaže – odgovorite na pitanje tužioca, a na ovaj drugi deo ćete odgovoriti kada vas bude pitao branilac. Zaista glupo. A što ako me branilac ne pita, mislim u sebi i sa setom se prisećam pravila krivičnog postupka po kojem sam vodio rasprave dok sam bio sudija i pitam se zašto smo naše dobro i milenijumima staro kontinentalno pravo podredili “priglupom” anglosaksonskom.
Na kraju drugog dana svedočenja ponovo me ispitivao branilac Lukić i ponovo smo buljili u iste dokumente i njemu sam odgovarao na onaj drugi deo rečenice. Jedno od poslednjih pitanja branioca je bilo da li znam ko je bio predsednik Predsedništva SFRJ 1991. Kada sam izgovorio ime Stipe Mesić, Mladić je popriločno glasno dobacio “ustaša”.
Bio sam zadovoljan svojim svedočenjem, ponajpre zbog toga što mi je pružena šansa da iznesem našu istinu o ratu u Hrvatskoj, koja se očito nije uklapala u već formirana mišljenja “časnih” sudija, zatim i zbog toga što verujem da će biti od koristi optuženom u hrvatskom delu optužnice i, na kraju, što nisam pristao na ulogu svedoka idiota.
Po podne mi je branilac predao pismo ispisano ćiriličnim krasnopisom na punih osam stranica sa datumom 10. i 11. novembar 2015.
Pismo počinje ovako:
“Pomoz Bog brate Savo, na nezgodnom mestu se danas ‘sastasmo’ u Satrapani br. 1 Adskog suda u Hagu – koji je ‘udarna pesnica’ NATO armije koja se kao guba širi po svetu, pro Balkana, tamani i guta Srbe i naš narod!”
A završava:
“Puno sam Vam zahvalan za izvrsno i istinito svedočenje! Hvala Vam na svemu! Vaš prijatelj i saborac Ratko Mladić”.
Savo Štrbac, Dokumentaciono-informacioni centar “Veritas”
