Саво Штрбац, другар мој још из бенковачких гимназијских дана, књижевним поступком, тананих осјећања, приповједачки умјешно, прониче у оновремене обичаје народа завичаја, а у причи „Женственост“ извиру и примјесе путописа (доживљаји природе, знаменитости, одјеци прошлости, култура…).
Распреда он фабуле прича ретроспективно и надахнуто, помаљају се ускомешано, лепршаво; сањалачки тка извијане нити грађе, књижевне ликове као преобликоване личности из живота.
Развија поезију снова и сјећања истргнуту са родног прага. Ријеч је о ретроспекцији (подсјећању на прошло) као форми приповједања у првом и трећем лицу.
Приче су запретане дубоко у људима завичаја, у срцу. Природа, прошлост и човјек, са својим осебујним свијетом, настанили су се у оку аутора; урезаше се у душу и односи људи у узрочно-посљедичном реду.
Нема у њима загонетно заумног; грли нас пишчев љетни повјетарац који разгрће грађу, љетопис рода прије но што се узмути, угасише огњишта.
Истаче Саво у Бикину године обичаје, традицију, мотиве ушушкане у приче (не)обичних људи, па и онда када наши смутни дани ноћи на камењару нађоше.
Аутор обликује грађу прозе и кад звијезде лебде и заиграју буре са гиздавог Велебита, чијем се блиставом плаветнилу ништа не да окачити нити отргнути. Све је у причама С.Штрпца течно, језгровито, наметљиво за читаоце, читљиво, милозвучно, покаткад јетко и сиктаво…
Читају се приповијетке у једном даху, „питко“ се штиво разгара; испредају мелодију ријечи, огањ уздисаја, успомена; упијамо и замукло, голи камен док испијаше посљедње капи снаге… Нису оне искидане, смушене, једноличне, сувопарне, дрхтаве, закучасто патетичне, немуште у јецању изгубљене душе у заслијепљеној мржњи …
Појединости, чињенице у приповједању дочаравају истанчаност аутора, судије и адвоката . Дакле, нису овлаш расуте; поезија су говора и навика, ћуди човјека нашег српског рода у Буковици и Равним Котарима, сликовитим предјелима кордунашким, очаравајућим слаповима Растоке на утоку Слуњчице и Коране.
Нити је фабула – повезаност догађаја, мотива- излишно проткана честим чињеницама; одлика је то пишчевог изражавања (стила), његове индивидуалности.
Букти, изнова, пламен Звјездана, избија сјета, израња варљива неподатна љубав горштака Далматинца, али топлина његове душе, искрадана у обичају народа, измирује му, ипак, задјевице у браку са Шумадинком.
Проговарају разбарушени Крчић и Манојловац, плете се чаролија природе, ткање дугиних боја у зракама сунца. Пјенушави слапови просипају пољупце чедне по кршу; букте образи пјесникиње и новинарке Меланије, а у њеним шућмурастим очима огледа се плаветнило неба, бјелина слапова, игра воде и камена, мирис раслиња…
Удварачи њени, занесењаци неутољене красоте, повијали су се смушено, пљачкали умишљене пољупце, њен стас и слатки осмијех.
Дозива Саво учитељицу у родном Раштевићу, сјај скривених женских длачица, дрхтај мушких погледа што се на њима одмараше; очи им бјеше раширене,пољубац на уснама љупко опочину…
Саткане су тако емоције и дешавања у колориту прича. Навиру и маљаве ноге Бенковчанке Косовке, као да је окачила вијенац љепоте, стидљиве длачице као љубавни завјет и споменар војника, бикини године, Велка ( „женско у мушком тијелу“), Дана Пилићарка (подужа приповијетка о кордунашким мотивима, морални и психолошки лик жене). Читаоца плијене и Приче из суднице, незаборавне слике сајма у Бенковцу, као огањ у очима истопљен у успомени Срба, све до спуштања мрака хрватске „олује“ ( живост разговора ријеке људи, шкрипа запрега, стока и људи на пијаци у зашаптаним борићима, чатруни и милуни, јањетина са ражња, виркање дволитраша и сланине из зовнице, рзање коња, лички вранац широких сапи…) и, затим, Милутинова „друга димензија“.
18. априла 2018.
Србољуб Зорица
Povezani tekstovi
