Окупили смо се код овог данас освештаног споменика да одамо пошту деветорици мученика, који, као припадници Српске војске Крајине, изгубише животе на Динари мјесеца јула 1995. године, и да им поручимо да нису заборављени и да њихова смрт није била узалудна.
Локација на којој су, три године након страдања, пронађени њихови посмртни остаци и повреде на пронађеним костима као и трагови на одјећи, обући и опреми, на несумњив начин указују да су убијени и бачени у вртачу с очитом намјером да се затру трагови злочина. Убијени су након заробљавања, чиме су њихове убице прекршиле све законе и обичаје ратовања, што их неоспорно сврстава у прворазредне ратне злочинце.
Окупили смо се на овом мјесту да, одајући пошту овим мученицима, одамо пошту и пренесемо исте поруке и свим осталим нашим сународницима - Србима из Хрватске и бивше РСК, који изгубише животе у крвавом грађанском рату ’91-’95, војницима и цивилима - и онима чији су гробови обиљежени и онима безименима чије кости леже у познатим гробиштима широм Крајине, и онима чије кости још труну на Динари, Велебиту, Пљешевици, Петровој гори, Папуку…
Ово је и мјесто и вријеме да се присјетимо и наших сународника који су били или се још налазе у хрватским логорима и казаматима и чији „гријех” је био што су при- падали српском роду и православној вјери.
Ово је мјесто и вријеме да се присјетимо и наших сународника из категорије избјеглица и прогнаника, међу које и ми спадамо, а који су се „атомизирали” по цијелом свијету, далеко од свог завичаја.
Ово је мјесто и вријеме да се присјетимо и наших сународника, углавном стараца, који и сада живе у Крајини, тих својеврсних јунака нашега времена и чувара наших огњишта.
Срби су се вјековима окупљали на гробовима својих предака, јунака и мученика, гдје су давали обећања и завјетовали се да ће остварити оно што они нису успјели, стигли или могли. Са овог мјеста, испред овог монументалног споменика, у име живих, присутних и одсутних, Крајишника, обећавам сјенима свих наших страдалника и мученика да ћемо дати све од себе да повратимо оно што је наше и што нам је силом одузето и да ћемо у остваривању тога циља користити памет и мудрост, а не пушке и тенкове;
Да ћемо показати и доказати да нисмо били ни агресори ни злочинци, већ, напротив, да смо највећи страдалници у протеклом рату;
Да ћемо показати и доказати да Хрвати против нас нису водили ни „одбрамбени” ни „ослободилачки” рат, већ, напротив, да су испланирали и против нас водили рат „у циљу присилног и трајног уклањања Срба из регије Крајина”.
Да смо близу остварења овог циља показатељ су и оптужнице које је већ подигло или ће их ускоро подићи Тижилаштво Хашког трибунала против хрватских генерала са цјелокупним војним и политичким врхом хрватске државе из ратног периода, у чијој основи је управо наведена квалификација.
Квалификација из оптужница уздрмала је темеље хрватске државе, а пресуде Хашког суда, ако се прихвате квалификације из онтужница, могу их лако и урушити, чега се данашњи владари хрватске државе с правом плаше.
У том случају ми Срби, као конститутиван народ у Хрватској до ’90. године, имамо пуно право макар на широку аутономију по европским стандардима.
Хрватска држава жели у Европу. Али, без обзира на већ добијено позитивно мишљење Европске комисије, без адекватног рјешавања наших права, неће никада постати дио Европе. То је шанса коју морамо искористити. За то нам је потребна памет, мудрост, упорност, стрпљивост и нешто новца. Пошто све то имамо, онда оно што желимо и хоћемо, можемо и да остваримо.
До остварења наших жеља и хтјења овај споменик на Пердувовом гробљу у Бањој Луци треба да постане мјесто ходочашћа свих Крајишника – Далматинаца, Личана, Кордунаша, Банијаца, Славонаца, Сремаца и Барањаца, мјесто гцје ће се одавати пошта нашим жртвама, мјесто гдје ће се давати обећања и завјети, али и мјесто гдје ће се реферисати о оствареним циљевима.
Вјерујем да ћемо, ако не сви, а оно неки од нас, посебно они који долазе иза нас, једнога дана палити свијеће, и овим мученицима и онима чије ћемо кости тек покупити, на гробовима по Крајини.
Нашим покојницима, ма гдје им се кости налазиле, нека Бог душу прости и нека им је земља лака.
Говор Саве Штрпца приликом откривања споменика на Пердуовом гробљу у мају 2004.
Објављено у “ХРОНИЦИ I”, autora Save Štrpca (2005)
Povezani tekstovi
