Dokumentaciono-informativni centar Veritas podseća da je 3. aprila 1992. počeo pogrom srpskih sela na kupreškoj visoravni u jugozapadnoj Bosni, a epilog tri dana kasnije bilo je 54 mrtvih srpskih civila i teritorijalaca, i 150 onih koji su odvedeni u logore po zapadnoj Hercegovini i Hrvatskoj.
- Nakon što su lako zauzeli sva srpska mesta, hrvatske snage su 6. aprila zatvorile u restoran firme “Kvalitet” u Kupresu oko 60 teritorijalaca i civila, uključujući i lokalnog sveštenika Zorana Perkovića. Odmah su, valjda za primer drugima, ubili Stevu Lugonju i Dragana Čelebića, a narednog jutra, oko četiri sata, ostale su isterali napolje polugole da po snegu i hladnoći krenu pešice do mesta Šujice koje je udaljeno 23 kilometra. Nekoliko kilometara ispred Šuice iz kolone se izdvojio Žarko Živanić i potrčao prema šumi. Za njim su pucali hrvatski vojnici i ranili ga. Prišao mu je jedan vojnik i, procenivši da ne može hodati, likvidirao ga rafalom iz puške. U Šuici ih je dočekalo mnogo ljudi koji su ih na nekom parkiralištu fizički maltretirali, nakon čega su im žicom povezali ruke, utovarili u kamion i povezli u pravcu Splita – ističe direktor Veritasa, Savo Štrbac.
On objašnjava da je ova kolona ka tom putu ipak imala još usputnih stanica, a jedna od njih je bila u mestu Gornji Brišnik.
-Dok su izlazili iz kamiona morali su proći kroz špalir batinaša naoružanih drvenim toljagama. Tu su ih ugurali u neku baraku i ubacili suzavac. Nakon sat i po izvode ih iz šupe i dovode do ivice visoke stene uz pretnju da će ih baciti sa nje. Zatim ih tovare u kamion i kreću dalje – navodi Štrbac.
Oko pet sati popodne ušli su u Split. Kamion se zaustavio pred jednom zgradom, koja je ličila na vojni centar.
- I tu su morali sići sa kamiona. Jedan hrvatski vojnik je, ničim izazvan, palicom udario Petra Spremu, od kog udarca je pao i udario glavom o ivičnjak. Odmah mu je pena udarila na usta. Potovarili su ih ponovo u kamion i odvezli u zloglasnu Loru. Sa njima je bio i Petar, koji će nekoliko dana kasnije i umreti. Tu su zatekli desetak komšija zarobljenih u Donjem Malovanu i još neke Srbe iz Prebilovaca i Mostara.
Savo Štrbac naglašava da je zlostavljanje nastavljeno u logoru “Lora” na najmonstruoznije načine.
-Ljudi su spajani na induktorsku struju poljskog telefona, “samoudarani” su glavom u zid, međusobno terani da se tuku… Nakon šest dana provedenih u Lori, tovare ih u kamione i voze u Zadar, gde ih razdvajaju u dve grupe.
-Ponavljaju se već viđeni tretmani iz Lore. Nakon dva dana provedena u Zadru ponovo ih tovare u kamione, s tim da su osmoricu izdvojili: braću Ljupka i Ratka Milića, Spasoja Kanlića, Slavka Dragoljevića, Dušana Nikića, Mirka Čivčića, Dušana Milišića i Jovu Marića.
Stižu u Eminovo selo kod Duvna. Ponovo maltretiranja i iživljavanja. Novina je u odnosu na Loru i Zadar, što ih sada nožem bode jedna žena i što satima kleče na hladnoći sa glavom u snijegu. Nakon dva dana odvoze ih u Vrgorac. Ali ne sve. I ovdje su osmoricu izdvojili: braću Dragana i Milivoja Mašića, braću Radovana i Marka Mašića, Ratka Lugonju, Đoku Marića, te Nikolu i Dušana Duvnjaka.
Savo Štrbac objašnjava da ovi nesrećni srbi ništa bolje nisu prošli ni u Vrgorcu. Mlatio ih je ko je stigao.
- Tamo od batina u ćeliji umire Mile Spremo zv. Migac. Tri, četiri Crnogorca, koje su Kuprešaci zatekli u Vrgorcu, kopaju rupu u jednom kamenolomu u koju ga sahranjuju trojica Kuprešaka – opisuje Štrbac događaje koje je saznao tako što su mu preživeli stradalnici do u detalja opisali golgotu kroz koju su prošli. A njihova patnja se ovim nije okončala.
Nakon šest dana provedenih u Vrgorcu, zarobljene Srbe voze u Ljubuški, gde ostaju još 20-ak dana. Prvih desetak isti tretman kao i u predhodnim logorima. Drugih desetak dana situacija je nešto bolja.
Manje ih tuku, bolje ih hrane, briju ih i kupaju potpuno gole sa šmrkovima, oblače u SMB uniforme i 14. maja dovode u Žitnić kod Drniša, gde je izvršena razmena.
- Na nosilima je razmenjen i Stojan Zubić. Od zadobijenih povreda i on umire treći dan po razmeni u kninskoj bolnici. Pop Zoran Perković je na istom mestu razmenjen devet dana ranije (on i duvanjski sveštenik Branko Zelen za jednog katoličkog fratra iz Glamoča). Perković je u razmjenu došao sa osam slomnjenih rebara. Posmrtni ostaci dvojice Sprema su predati srpskoj strani u novembru iduće godine. Od onih 16- orice, izdvojenih u Zadru i Eminovu selu, do danas ni traga ni glasa. A od onih koji su preživjeli golgotu hrvatskih i hercegovačkih kazamata, mnogi su u međuvremenu pomrli a oni koji su još živi, osakaćeni su i fizički i duševno. Koliko ih bole njihove rane, još ih više boli činjenica da do danas nema traga o njihovih 16 komšija, kao i saznanje da niko nije procesuiran za sve što im je učinjeno, iako se znaju i imena svih žrtava i preko stotinu učesnika u njhovj golgoti. Od oko 5.000 Srba po popisu iz 1991, na Kupreškoj visoravni ih sada živi 500-600 – zaključuje direktor Veritasa Savo Štrbac.
Đ. Barović – Vesti
Povezani tekstovi
