Policija je sredinom prošle nedelje privela još jednog Srbina, Milivoja Đorđevića iz Negoslavaca, pod sumnjom da je 20. novembra 1991. godine kao 17-godišnjak učestvovao u premlaćivanju zarobljenika u hangaru poljoprivrednog dobra „Ovčara“.
Milojko Budimir, generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske kaže da su Krajišnici umorni od svega.
– Nadam se da će nemila dešavanja i hapšenja u Negoslavcima biti poslednji čin jedne nerazumne politike koja traje, evo, već tri decenije. Srbi su i dalje jedini krivci za rat i jedini mogući počinioci ratnih zločina, a nema naznaka da će se išta promeniti nabolje – naglašava Budimir.
Predsednik DIC Veritas Savo Štrbac hapšenje Srba u Negoslavcima povezuje sa dve bitne stvari.
– Jedna je godišnjica pada Vukovara, 18. novembra, jer je već postala tradicija da se pred taj datum podilazi građanima Hrvatske, a gde ćete bolji način nego hapsiti „zle Srbe“. Drugi bitan razlog je predstojeći popis stanovništva. Hrvati iz Vukovara, ali i svih drugih mesta gde Srba još ima u značajnijom meri, na svaki mogući način pokušavaju da ih u tim sredinama smanje na manje od „jedne trećine“, što je prema Ustavu Hrvatske dovoljno da ta nacionalna manjina ima pravo na svoj jezik i pismo. Vukovar je zbog velikog broja Srba zato poseban trn u oku – upozorava Štrbac.
Štancuju optužnice
Prema podacima koje je hrvatsko pravosuđe 2017. dostavilo svojim kolegama u Srbiji na spisku „aktivnih predmeta“ 1.360 ljudi.
– U toj brojci su i oni pod istragom, sa podignutom optužnicom ili već presuđeni. Međutim, od tada je pokrenuto stotinak novih istraga, poput ovih za zločine na Ovčari za koje su osumnjičeni Srbi iz Negoslavaca. Prosečno, svake godine je oko 38 tih novih predmeta, što je svojevrstan fenomen, jer bi broj novih predmeta trebalo da se smanjuje, a događa se suprotno – naglašava predsednik DIC Veritas.
Dvostruki aršini
Savo Štrbac ukazuje da hrvatsko pravosuđe i dalje ima dvostruke standarde kada je reč o procesuiranju ratnih zločina.
– Srbi iz Negoslavaca su optuženi da su učestvovali u špaliru na Ovčari, gde su hrvatski zarobljenici batinjani. Međutim, kako je posle 29 godina moguće dokazati da li su udarili jednom, dvaput ili uopšte nisu u tome učestovali. Drugo, sve i da su bili tada na Ovčari i bili deo špalira, da li je to po sebi ratni zločin? Podsetiću da je u sudskom procesu za Grubore ustanovljeno i koja hrvatska jedinica je bila tamo i ko su ti ljudi poimence, pa opet su svi oslobođeni, jer sud nije mogao da utvrdi ko je od njih tačno pucao, a ko izdao naredbu. S druge strane, u mnogobrojnim procesima, Srbi su osuđivani za ratni zločin i zato što bi ukrali neku domaću životinju ili televizor ili što su nekome udarili šamar, a dovoljno je bilo da su bili u dato vreme tu ili blizu mestu događaja – ističe Štrbac.
Đorđe Barović, Vesti
Povezani tekstovi
