Pet godina posle izricanja oslobađajuće presude za zločine nad Srbima počinjenim 1995. godine u “Oluji”, u Zavodu za sudsku medicinu i kriminalistiku Medicinskog fakulteta u Zagrebu identifikovana su tela nekih od žrtava tog pogroma koja su bila i sastavni deo optužnice protiv hrvatskih generala Ante Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena Markača.
Početkom nedelje u ovom Zavodu identifikovano je 14 krajiških Srba stradalih na području Like, Korduna, Banije i Zapadne Slavonije u periodu od 1991. do 1995, a Dokumentaciono-informativni centar Veritas upozorava da su neki dokazano stradali tokom ili neposredno po završetku hrvatske akcije “Oluja”.
- Da apsurd bude veći, o ubistvima tih ljudi koji su sada identifikovani nisu vođeni procesi samo pred Haškim tribunalom, već i pred hrvatskim pravosuđem, ali u oba slučaja bez pravde za žrtve, jer su se oslobađajuće presude završavale konstatacijom da “ne postoji dovoljno dokaza” – ističe Savo Štrbac, direktor Veritasa.
Identifikovani
Među Srbima koji su identifikovani ove nedelje su:
Branko Marko Stojčević (1939) iz Cepeliša, Petrinja; Petar – Pero Jovana Krnjajić (1938) iz Velikog Obljaja, Glina; Ignjatija Đure Orlović (1950) iz Benkovca, Okučani; Janko Dušana Grubor (1959) iz Okučana; Dragan – Drago Ostoje Samardžija (1932) iz Vrbovljana, Okučani; Đuro Zorke Mandić (1951) iz Gornji Rogolja, Okučani; Čedomir Vladimira Gaćeša (1962) iz Pakraca; Milan Jovana Šeatović (1954) iz Trnakovca, Okučani; Pero Nikole Ribić (1935) iz Batnoge, Slunj; Bogdan Jove Milošević (1955) iz Pavića, Šibenik; Sava (ž) Spasenija Babić (1913) iz Mokrog Polja, Knin; Sava (m) Laze Bursać (1911) iz Ličke Kaldrme, Donji Lapac; Milutin Luke Dreković (1957) iz Antunovca, Pakrac i Đurđija Đurađa Mirković (1925) iz Polače, Knin.
Pucano u glavu, dokaza nema
Kao prvi primer navodi slučaj 82-godišnje Spasenije Babić iz Mokrog Polja kod Knina, koja je tek sada identifikovana, a ubijena je 28. avgusta 1995. u svojoj kući. Štrbac kaže da je na osnovu prikupljenih dokaza nesporno da je ova starica ostala u kući i da se pripadnicima UN koji su je obišli požalila da je hrvatski vojnici maltretiraju.
- Kada su je pripadnici UN obišli 5. septembra, našli su je mrtvu u sedećem položaju na suvozačkom sedištu žutog automobila sa tri prostrelne rane glave i dve na prsima. Hrvatska policija je na licu mesta pronašla čauru za koju je balističkim veštačenjem utvrđeno da je ispaljena iz pištolja u vlasništvu Marija Dukića, pripadnika 134. domobranske pukovnije, 3. bojne, iz kojeg je 28. septembra ubio i civila Petra Botu u Kolarini kod Benkovca. Županijski sud u Zadru sudio mu je zajedno za oba ubistva, s tim da ga je za ubistvo Bote i osudio, dok ga je za ubistvo Babićeve oslobodio jer je “utvrdio da je pištolj iz kojeg je ubijena kupio polovinom septembra 1995, dok je ona umrla između 1. i 5. septembra”. Haški tribunal u predmetu “Gotovina i dr.”, pozivajući se na presudu hrvatskog suda, “mudro” zaključuje “da ne postoje dovoljni dokazi o tome ko je ubio tu žrtvu” – ogorčeno primećuje Štrbac.
Spaljena na ognjištu
Slična, nevesela sudbina bez prava i pravde, zadesila je i 70-godišnju Đurđiju Mirković iz Polače kod Knina.
- I njeno ubistvo je takođe razmatrano u Hagu, u predmetu “Gotovina i drugi”. Na sudu je utvrđeno da su 12. avgusta 1995. u Mirkovićima, zaseoku sela Polača, dvojica ili trojica hrvatskih vojnika prišla Smiljani Mirković i Đurđiji Mirković i da je jedan od njih, psujući im majku srpsku, s udaljenosti od desetak metara iz vatrenog oružja pogodio Đurđiju i ubio je. Zatim su zapalili i nju i kuću. Oko 21. avgusta te godine njene posmrtne ostatke pokupio je Jovan Mirković, sa sinom Dušanom i Mijom Lazićem, tako što ih je zamotao u ćebe i pokopao u dvorištu kod bunara, odakle su i ekshumirani. Pošto su hrvatski generali Gotovina i Markač od strane žalbenog veća Haškog tribunala oslobođeni za sve zločine koje je hrvatska vojska počinila u “Oluji” u sektoru Jug, to znači da niko nije odgovarao ni za smrt Spasenije Babić i Đurđije Mirković – ističe Štrbac.
Đ. Barović – Vesti
Povezani tekstovi
