Vesti, 23.11.2015, Zagreb ne priznaje zločine nad Srbima (2): Smrtonosni rafali na kućnom pragu

- I pre ovog zločina u Vukovaru je atmosfera bila veoma napeta, a sve je eskaliralo nakon sukoba u Borovu 2. maja. Gradom su počele noćne vožnje automobilima bez registarskih tablica i pucnjave po kućama Srba. Krajem maja, u Vukovaru i Borovu naselju zapaljene su sve Borbine i Politikine trafike, zatim prodavnica Prvi maj iz Pirota i nekoliko restorana čiji su vlasnici bili Srbi – Sarajka Đorđa Pejčića i “Karolina”, koju je držao njegov brat Živojin, zatim Tufin kafić… – seća se Jakovljević.Pamti svaki detalj koji se desio u naselju Slavija u Vukovaru gde su stanovali.

MNOGI SE JOŠ PLAŠE Slobodan vredno sakuplja podatke, uzima izjave svedoka kako bi došao do pouzdanih saznanja o srpskim žrtvama koje su stradale pre nego što je vlast u Zagrebu “izabrala” dan koji će računati kao zvaničan početak rata. - Udruženje Za nezaborav razgovaralo je sa članovima 49 porodica čiji su najmiliji, poput mog oca, ubijeni na pragu svojih kuća ili odvođeni na takozvane informativne razgovore, a nikada se nisu vratili. Imamo iskaze i onih čiji su članovi porodice ubijeni tokom ratnih dejstava. Nažalost, dosta ljudi se i dalje plaši da o tome otvoreno govori, posebno porodice iz mešovitih brakova gde su ubijani supružnici i Srbi i Hrvati – naglašava Jakovljević.

 

 

 

- Popodne tog 29. juna Hrvati su blokirali naše naselje. Tada su neki od njih prvi put obukli šarene uniforme Zbora narodne garde. Kada su trojica komšija prolazili našom ulicom, moj otac ih je upitao šta se to dešava, a oni su mu odgovorili: “Čućeš!” Uveče, oko 23 sata, neko je ušao u dvorište i predstavljajući se kao policija pozvao mog oca da izađe.

Kada se on usprotivio i predložio da dođe sutra ujutro u policijsku stanicu, zaprećeno mu je da će kuću dignuti u vazduh. Da bi izbegao probleme, otključao je vrata i upalio svetlo ispred kuće. Tada smo začuli dugačak rafal – priča Slobodan.

Jakovljevići su odmah pozvali Hitnu pomoć, policiju i kasarnu JNA, ali jedino iz nje se niko nije odazvao:

- Prva je stigla policija i počela da obavlja uviđaj, fotografiše mesto zločina, a kada je došla Hitna pomoć, telo mog oca su prevezli u bolnicu gde je urađena i autopsija.

Jakovljevići su sutradan preuzeli telo i sa kovčegom pobegli u obližnje Negoslavce. Vratili su se u rodni grad tek 1995. godine, kada je potpisan sporazum o mirnoj reintegraciji Istočne Slavonije. Prva stvar koju je Slobodan po povratku u Vukovar uradio bilo je podnošenje prijave za ubistvo oca.

- Majka, brat i ja smo saslušavani šest puta, a isto toliko i oni koji su bili osumnjičeni za ubistvo oca. Istraga i sudski postupak su, barem na papiru, još u toku. Iz tužilaštva u Vukovaru predmet je prebačen u Zagreb. Istražni sudija stalno mi govori da je i dalje u toku prikupljanje informacija za ovaj slučaj – ispričao je za “Vesti” Slobodan, koji je s ovim slučajem upoznao sve predsednike i premijere Hrvatske, ali uzalud.