Piše: Savo Štrbac
Kraj prošle i početak ove godine izbegle i prognane Srbe iz Hrvatske i bivše RSK, sudeći po obraćanju “Veritasu”, pored ponovnog uvođenja redovnog vojnog roka, najviše interesuje i stambeno zbrinjavanje bivših nosilaca stanarskog prava u Hrvatskoj. Povod za to interesovanje je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o stambenom zbrinjavanju na potpomognutim područjima (jedinice lokalne i regionalne samouprave koje prema indeksu razvijenosti zaostaju za nacionalnim prosekom, u koje spada i podruje bivše RSK), koji je Hrvatski sabor doneo na sednici 5. decembra 2025.
Svi koji su nam se obraćali tvrdili su da su pročitali, čuli ili videli na nekom mediju da svi bivši nosioci stanarskog prava na području Hrvatske po novom zakonu imaju pravo na novčanu naknadu za oduzeto im stanarsko pravo, ali ne mogu u objavljenom tekstu zakona pronaći deo koji se odnosi na tu naknadu. Većina su nam govorili i da su dobili pozive od nekih hrvatskih i srpskih agencija i pojedinaca da im daju punomoćja kako bi im ostvarili propisanu naknadu, a za početne troškove oko podnošenja zahteva traže da im se uplati “samo” 100 evra.
Pošto je kroz predhodnih dridesetak godina izbeglištva po nekim drugim pitanjima bilo sličnih nuđenja usluga po principu “mala cena pomnožena sa velikim brojem klijenata -zarada velika”, a mala je verovatnoća da će ih klijenti tužiti za tako mali iznos. Prevareni klijenti, i kad su upozoravani da su u pitanju prevaranti, uplaćivali su zatražene iznose vođeni logigom “100 evra i nije mnogo, pa ako i ne bude ništa, nije velika šteta, a mnogo veću štetu će pretrpiti ako oni koji su platili ipak nešto dobiju”.
Kao što sam u predhodnoj kolumni odgovorio zainteresovanima u vezi vojnog roka, što je imalo odjeka širom sveta, ovim tekstom odgovaram svim zainnteresovanima u vezi stambenog zbrinjavanje bivših nosilaca stanarskog prava.
Što beše stanarsko pravo?
Stanarsko pravo je specifičan pravni institut iz perioda socijalizma u SFRJ, koji je omogućavao trajno korišćenje stanova u društvenoj svojini uz niske naknade, a danas se transformisalo u zakup na neodređeno vreme. Nosioci ovog prava zadržavaju mogućnost otkupa stana po povoljnijim uslovima, što su mnogi i iskoristili, osim Srba sa područja Hrvatske i bivše RSK, kojima je to pravo uskraćeno.
Kad je izbio rat početkom devedesetih, Srbe su proterali sa područja Hrvatske pod kontrolom hrvatske vlasti, a zatim im preko suda oduzeli stanarsko pravo, pozivajući se na zakonsku odredbu da se ono oduzima svima koji ga ne koriste duže od šest meseci, i dodeljivali ga drugima, a najčešće hrvatskim “braniteljia”. U RSK nije ni bila omogućena privatizacija, pa je država Hrvatska, posle “okupacije” RSK, stanove u društvenom vlasništvu podržavila. Treba reći da korisnici društvenih stanova nisu stanove dobijali besplatno, već da su deo svoje plate (oko 4 procenta) “po sili zakona” izdvajali za stambenu izgradnju.
Pod pritiskom međunarodne zajednice, Hrvatska je 2004. donela veoma restriktivan Program stambenog zbrinjavanja bivših nosilaca stanarskog prava (nisu smeli imati ni stan ni kuću u vlasništvu bilo gde na svetu, dobijali su zamenske, često neuslovne stanove, i morali su da se vrate u Hrvatsku).
Srbi su na području Hrvatske, prema dostupnim podacima, polagali stanarsko pravo na oko 50.000 stambenih jedinica. Dragana Jeckov, poslanica SDSS, pre godinu dana u Hrvatskom saboru iznela je podatak da je do tada stambeno zbrinuto ukupno 9.278 bivših nosilaca stanarskog prava (7.602 na području posebne državne zaštite, a to je teritorija nekadašnje RSK, te 1.676 van te teritorije), te da je državi preostalo da osigura još 149 stanova po zahtevima za stambeno zbrinjavanje koji su odobreni (27na potpomognutim područjima i 118 van tog područja).
Na ovu problematiku odnosi se član 48.b uvodno pomenutog zakona, koji u stavu prvom propisuje: “Bivšim nosiocima stanarskog prava, na području i van područja primene ovoga Zakona, kojima pravomsnažnim rešenjima utvrđena prava na stambeno zbrinjavanje davanjem u najam stana u državnom vlasništvu nisu izvršena, jer Ministarstvo ne raspolaže odgovarajućom stambenom jedinicom, može se umesto izvršenja tih rešenja ponuditi isplata neoporezivog novčanog iznosa.”
Dakle, nema nikave dileme da pravo iz ovog člana mogu koristiti samo oni bivši nosioci stanarskog prava kojima je pravosnažnim rešenjem utvrđeno pravo na stambeno zbrinjavanje davanjem u najam stana u državnom vlasništvu, a koja još nisu realizovana, što se odnosi samo na onih 149 korisnika o kojima je govorila i Dragana Jeckov.
Naime, Hrvatska je dužna da uz asistiranje Agencije za promet nekretnina (APN) kupuje stambene jedinice i da ih daje u najam bivšim nosiocima stanarskog prava. Pošto se nadležno ministarstvo pravda kako zbog previsokih cena stambenih kvadrata više ne uspeva pribaviti takve stanove, u novom zakonskom rešenju se “dosetilo” da bivšim nosiocima stanarskog prava ponudi kompenzaciju u novcu, pa da oni sami okušaju sreću na tržištu nekretnina u Hrvatskoj.
A kolika ja ta kompenzacija?
Odgovor se nalazi u stavu šestom člana 48.b: “Iznos za isplatu utvrđuje se tako da se vrednost etalonske cene građenja po kvadratnom metru pomnoži s odgovarajućom površinom stana na koju bi korisnik imao pravo da se s njim sklapa ugovor o najmu prema broju članova porodice u vreme donošenja rešenja iz stava 3. ovog člana” (kad se donosi rešenje o pravu na isplatu).
A šta je i kolika je etalonska cena građenja?
Odgovor na ovo pitanje nalazi se u poslednjem objavljenom Podatku o etalonskoj ceni građenja za Program društveno poticane stanogradnje od strane nadležnog ministarstva iz jula 2025, koji iznosi 1.315,00 evra po kvadratnom metru korisne površine stana. Ova vrednost obuhvata troškove građevinskih radova i PDV, ali isključuje zemljište, komunalnu infrastrukturu i priključke. Za ostale primene, pa tako i za stambeno zbrinjavanje bivših nosilaca stanarskog prava sa pravosnažnim rešenjima za stambeno zbrinjavanje, vrednost iznosi 796,34 evra po kvatratnom metru korisne površine stana.
U sedmom stavu člana 48.b predviđena je iznimka: “Ako je pravo na stambeno zbrinjavanje utvrđeno na području Grada Zagreba, Zagrebačke županije ili jedinice lokalne samouprave koja graniči s obalom Jadranskog mora, iznos za isplatu uvećava se tako da se pomnoži s koeficijentom koji iznosi 1,2.”
Imajući u vidu dugogodišnje uzaludno čekanje na stambeno zbrinjavanje bivših nosalaca stanrskog prava – da su pre više od 30 godina ostali bez svojih stanova, da su pre desetak i više godina dobili rešenja da im pripada pravo na zamenske stanove koje pravo nikako da realizuju, ponuđeno zakonsko rešenje o kompenzaciji u novcu na prvi pogled izgleda privlačno. Međutim, kad se predviđeni iznosi za kompenzaciju stave u korelaciju s današnjim cenama stanova na hrvatskom tržištu, dolazi se do potpuno drugačije slike.
Ilustracije radi, za stan od 60 kvadrata na potpomognutom području, na primer u Benkovcu ili Petrinji, korisnik bi trebao dobiti (60×796,34) 47.780,40 evra, dok bi za jednaku površinu stana van potpomognutog područja, na primer u Zadru ili Zagrebu, dobio (47.780,40×1,2) 57.336,48 evra.
Ako se imaju u vidu cene kvadrata stanova u Hrvatskoj u sadašnjim tržišnim prilikama, koje višestruko premašuju zakonom predviđene cene namenjene za kompenzaciju, oba iznosa su nedovoljna za kupovinu adekvatne stambene jedinice. Nije preterano reći i da je ponuđena svota za kompenzaciju i sramotno mala. Ovakvim zakonskim rešenjem država će se otarasiti bivših korisnika stanarskog prava, a da pritom neće doprineti rešavanju osnovnog problema.
Poznavaoci prilika procenjuju da će se veći broj korisnika ipak odlučiti za novčanu kompenzaciju, jer im je dosadilo dosadašnje višegodišnje čekanje sa neizvesnom vremenskom realizacijom pravosnažnih rešenja za stambeno zbrinjavanje. Korisnici su stariji ljudi i pitanje je da li će živi dočekati da im država obezbedi stan, pa se ponašaju po principu “bolje išta, nego ništa”.
Od države Hrvatske Srbi su navikli na razne diskriminatorne mere i propise pa ih ni ovaj zakon nije mnogo iznenadio. Ovaj tekst sam prvenstveno namenio Srbima iz Hrvatske koji su imali stanarsko pravo u toj republici i koji nemaju pravosnažno rešenje za stambeno zbrinjavanje, kao upozorenje da ne nasedaju raznim “agentima i agenturama” koji im za sitnu lovu obećavaju ishodovati popriličnu novčanu naknadu.
Izvor: Politika, štampano izdanje, 03.02.2026.
