Ako dođe do pravosnažne osuđujuće presude, u šta, s obzirom na raspoložive dokaze, ne sumnjam, i nije najbitnije da li će osuđeni odrobijati izrečenu kaznu. Mnogo bitnije je da će se kroz beogradski postupak prikupiti svi validni dokazi o učešću hrvatskih aviona u granatiranju izbegličkih kolona na pomenutim cestama, i što će ti dokazi, i sadašnjim i budućim generacijama, svedočiti drugačiju istinu od sadašnjeg službenog hrvatskog narativa
Nakon saopštenja objavljenog 8. juna 2022. na internet stranici Višeg suda u Beogradu da je Krivično vanpretresno veće toga suda, Odeljenje za ratne zločine, na sednici veća održanoj 3. juna 2022. godine donelo rešenje o potvrđivanju optužnice Tužilaštva za ratne zločine, koja je podignuta protiv okrivljenog Vladimira Mikca i drugih zbog izvršenja krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu, u Hrvatskoj su se još više rasplamsale antisrpske strasti.
Tako je premijer Hrvatske i predsednik HDZ-a Andrej Plenković, u subotu 11. juna na 19. opštem saboru HDZ-a, uz pljesak i povike okupljenih, poručio: „Hrvatska se branila u domovinskom ratu, branila se od agresije velikosrpskog Miloševićevog režima pa sigurno vlada i HDZ neće dopustiti da 27 godina nakon pobede u domovinskom ratu tužilaštvo, bilo da je reč o BiH bilo o Srbiji, diže optužnice protiv hrvatskih zapovednika, generala ili pilota. Hrvatska država i svi mi stojimo uz naše heroje.”
A nekoliko dana pre, povodom najave podizanja optužnice protiv četvorice bivših oficira Hrvatskog ratnog zrakoplovstva u Beogradu, koji se sumnjiče da su naložili pilotima hrvatskih „migova” raketiranje izbegličke kolone 7. i 8. avgusta 1995. godine, glavna državna odvetnica (tužiteljka) Zlata Hrvoj Šipek objašnjava: „DORH je u Hagu godinama imao časnika za vezu i prekopao je sve arhive Haškog tribunala, u njima dokaza nije bilo. Da ih je bilo, Serž Bramerc bi to sigurno obuhvatio optužnicom. O tome ne treba govoriti”, pravdajući tako hrvatsku indolentnost u vezi sa ovim slučajem navodnim nedostatkom dokaza u haškim spisima.
Na molbu zagrebačkog Samostalnog srpskog nedeljnika „Novosti” da se Bramerc osvrne na izjavu Hrvoj Šipekove, iz UN tužilaštva Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove odgovorili su da je „tužilaštvo tribunala službeno predalo Državnom odvetništvu Republike Hrvatske i njegovom oficiru za vezu dokaze o zločinima počinjenim tokom akcije ’Oluja’ koji nisu obuhvaćeni optužnicom protiv Gotovine. Nismo obavešteni da su ti slučajevi ikada istraženi ili procesuirani”, jasno dajući do znanja da su dokazi za zločine koji nisu ušli u optužnicu protiv Gotovine predati hrvatskoj strani s ciljem da se istraže i procesuiraju u Hrvatskoj.
I šta ćemo sad?
Plenkovića i ostale političare, koji podilaze biračima kako bi se održali na vlasti, mogu razumeti i kad lažu. Međutim, kao čovek iz pravosudne branše, ne mogu tolerisati laži nekoga ko je na čelu državnog tužilaštva, kao što je pomenuta gospođa Hrvoj Šipek. I nije to neka mala laž o korupciji, recimo. Ovo je velika laž na najvišem svetskom nivou, laž potvrđena od organa UN. Posle ovakve laži pitam i Plenkovića i Milanovića i sve „Hrvate i Hrvatice” sa celog političkog spektra žele li da im i dalje glavna tužiteljka u državi bude osoba koja tako javno i bezočno laže.
Laži hrvatske državne tužiteljke asocirale su me na izjavu kolege Tome File, na koju je, gostujući pre neki dan na jednoj beogradskoj kablovskoj televiziji, podsetio kolega Branko Lukić: s obzirom da advokati koji brane optužene Srbe pred Haškim tribunalom nikako ne mogu da ih odbrane od unapred utvrđene krivice, da im je onda kao braniocima primarni zadatak da tužioce i sudije nateraju na što veću laž.
Podsećam da se u „beogradskoj optužnici” nalaze imena 13 smrtno stradalih osoba na licu mesta, od kojih je četvoro dece i trudnica, te 24 ranjenih, od kojih je devetoro dece.
Jedan od dvojice Hrvata koji u svojim javnim nastupima pokazuju empatiju za srpske žrtve je i Ante Tomić, koji je ovih dana u svojoj kolumni u zagrebačkom „Jutarnjem listu” napisao: „Možda je upravo to u korenu naših nevolja, nesposobnost za empatiju. Uspešniji narodi imaju razvijeniju imaginaciju i mogu se staviti na mesto drugih, a mi smo moralni idioti kojima je uskraćeno da tuđe stradanje doživimo svojim stradanjem. Mi smo takve pakosne, glupe, nacionalističke mizerije da nas i danas ispunjava veseljem kako su Srbi devedeset pete traktorima otišli iz Knina i Drniša. …Nema tuđih nesreća. Sve nesreće su zapravo naše nesreće.”
Zagrebačka advokatica Slađana Čanković, koja zastupa oštećene sa Petrovačke i Prijedorske ceste pred pravosudnim organima u RH i BiH te pred Evropskim sudom za ljudska prava, ovih dana je javno izjavila da su srpske žrtve često žrtve politike, posebno naglasivši: „Pričati o njima u Hrvatskoj, posebno o akciji ’Oluja’, nije baš preporučljivo, jer se ne dozvoljava da se naruši ’dostojanstvo domovinskog rata’. U ovdašnjoj javnosti vlada mišljenje da branioci nisu mogli da počine ratne zločine. Svako ko drugačije misli postaje predmet političke i javne osude”, u šta se i sama uverila kada je nedavno tribina o zločinu na Petrovačkoj cesti, na kojoj je bila jedan od učesnika, prekinuta od „hrvatskih domoljuba”.
Zagrebački advokat Anto Nobilo, drugi od dvojice Hrvata koji su do sada pokazali empatiju za stradale krajiške izbeglice na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti, nedavno je javno izjavio: „Šuplje su fraze ’mi ne damo svoje heroje’, koje neće efekat u pravnom smislu proizvesti. Moramo činjenicama pogledati u oči, u Srbiji će nekog suđenja biti s nama ili bez nas, i u toj situaciji bolje je da okrivljeni ubace u taj postupak oslobađajuće dokaze i da se pokuša dobiti oslobađajuća presuda. Druga stvar je da vlada stupi u kontakt sa Srbijom i da zatraži da ceo predmet ustupi Hrvatskoj i da ga Hrvatska zadrži, jer su svi okrivljeni u Hrvatskoj i to je vrlo logično.”
U pravu je kolega Nobilo sa obe opcije. Druga u startu otpada jer hrvatska, i struka i politika, unapred odbacuju svaku pomisao da procesuiraju „svoje heroje”. Ostaje prva opcija. Naime, sada je skoro izvesno da će doći do suđenja hrvatskim optuženim oficirima u Beogradu i bez njihovog prisustva. Beogradski advokat Dušan Bratić, koji je pre tri godine i podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine u Srbiji za zločine na pomenutim cestama i prikupio dosta validnih dokaza za odgovornost optuženih hrvatskih oficira, ovih dana uputio im je javni poziv da se, bez obzira na stav njihove države, pojave na beogradskom suđenju i (od)brane svoju oficirsku čast.
A onima koji pitaju kakvi su efekti suđenja u odsustvu optuženih, odgovaram: višestruki. Kao prvo i osnovno to će značiti pravdu za žrtve, odnosno porodice žrtava koje niko do sada nije ozbiljno tretirao ni u Hrvatskoj, ni u BiH, a donedavno ni u Srbiji. Ako dođe do pravosnažne osuđujuće presude, u šta, s obzirom na raspoložive dokaze, ne sumnjam, i nije najbitnije da li će osuđeni odrobijati izrečenu kaznu. Mnogo bitnije je da će se kroz beogradski postupak prikupiti svi validni dokazi o učešću hrvatskih aviona u granatiranju izbegličkih kolona na pomenutim cestama, i što će ti dokazi, i sadašnjim i budućim generacijama, svedočiti drugačiju istinu od sadašnjeg službenog hrvatskog narativa.
