Првомајски медијски догађај у региону је свакако напуштање хрватског председника Зорана Милановића скупа у Окучанима поводом годишњице акције „Бљесак“ због тога што су неки од учесника у протоколу носили црну мајицу са ознакама ХОС-а на којој је исписан и усташки поздрав „За дом спремни“.
Не памтим да је неки председник било које друге државе напустио скуп који организује његова држава и то за време интонирања државне химне. Нисам прочитао или чуо ни да се нешто слично десило у било где и било када. Због тога би овај догађај, поред политичког, могао имати и значај за Хрвате у процесу суочавања са прошлошћу, која није далеко одмакла. А има ли и за регион, односно за хрватско–српске односе и однос службене хрватске према ближим и даљњим историјским догађајима?
Милановић није ново лице на политичкој сцени Хрватске, као што су били његови предходници К. Грабар Китаровић и И. Јосиповић. Наиме, поред тога што је био председник СДП-а, једне од две најјаче политичке странке у Хрватској, био је и председник хрватске владе (2012-2016). Милановић се и до сада сврставао у антифашисте, осим у предизборној парламентарној кампањи 2016, када се почео хвалити дедом усташом. Успут речено изборе је изгубио, а деда усташу му нису нашли ни до данас.
Милановић и није први председник „модерне Хрватске“ који је кокетирао са усташтвом.
И први председник “модерне” Хрватске Фрањо Туђман од Титовог генерала и антифашисте преобратио се у фашисту, о чему сведоче његове речи изговорене у априлу 1990. на предизборном скупу у Дубрави: „Сретан сам да ми жена није Жидовка, ни Српкиња“. Посећивао је усташе и њихове потомке по свету, омогућио им је повратак у Хрватску, уводио је у хрватски службени језик речи, вратио валуту и толерисао употребу амблема из периода НДХ као што су грб са почетним белим пољем на шаховници и поздрав “За дом спремни”, које су користили припадници ХОС-а (“хрватске обрамбене снаге”), због којег је Милановић напустио скуп у Окучанима. Све му је то било потребно да би помирио усташе и партизане и да би их хомогенизовао у борби против “српског агресора”.
И Месић је, пре него што је постао председник хрватске државе (пре тога је био председник хрватске владе, председник председништва СФРЈ и председник Сабора), “кокетирао” са усташама. Једна од његових најексплоатисанијих изјава је она коју је дао 1992. у Аустралији:
„Ми немамо пред ким што клечати! Ми смо два пута побиједили, а сви други само једном. Ми смо побиједили 10. априла кад су нам Силе осовине признале хрватску државу и побиједили смо јер смо се нашли послије рата, опет с побједницима, за побједничким столом“.
Разлог зашто је тако говорио, Месић је много касније овако објаснио: „не можете од усташа и њихових потомака тражити паре и истовремено говорити против НДХ“.
Осим кокетирања са усташтвом, заједнчко свој тројици поменутих председника је и то што су се накнадно одрицали тога кокетирања.
Тако је Ф.Туђман још 1992, у емисији Романа Болковића о ХОС-у и усташким симболима, говорио (мислио?): „Ја знам да је међу тим младићима било и хрватских фанатика, хрватских људи који су имали хрватске идеале, али зачуђујуће је да насједају онима који им облаче црне кошуље и фашистичке ознаке из изгубљеног Другог свјетског рата. Што би било од Њемачке да се наставила на црнокошуљашким и смеђекошуљашким традицијама?”
Месић је на месту председника “изгурао” оба мандата, колико је по уставу и могао. Након тога се политички профилира као велики антифашиста, о чему свједочи и ова изјава: „Комунизам и социјализам нису физички ликвидирали људе на основу расне и националне припадности, а фашизам јест, и то ћу упорно понављати докле год сам жив, и никаква диплома никоме не даје за право да младима говори како су фашизам и комунизам исто“. Овако је говорио 2014. на скупу антифашистичких бораца и њихових млађих антифашистичких сљедбеника у Кућибрегу (на словеначко–хрватској граници), где је наступао као почасни председник Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске, на коју функцију је дао оставку крајем јануара 2017. након емитовања снимака његовх говора из почетка деведесетих у којима усташки логор у Јасеновцу назива радним логором, уз објашњење да је тада износио ставове ХДЗ-а а не своје.
Политика, 11. мај 2020, штампано издање
