Пише: Саво Штрбац
Вест која је стигла из Ирана, да је двадесеттрогодишња студенткиња рачуноводства Наџмех Амини осуђена на смртну казну вешањем због једне објаве на друштвеним мрежама коју је тамошње правосуђе оквалификовало као богохуљење, шокирала је светску јавност. Истовремено, овај трагични случај отворио је бројна питања о границама слободе говора у дигитално доба и о томе како савремене државе користе виртуелни простор за обрачун са неистомишљеницима. Из угла Документационо-информативног центра „Веритас”, ова вест покреће једну дубоко утемељену компарацију: шта је, у равни праксе и механизама, заједничко овом теократском прогону и феномену са којим се преко леђа крајишких Срба већ годинама суочавамо у Републици Хрватској?
На први поглед, поређење Ирана и Хрватске делује неумесно и логички претерано. Са једне стране имамо источњачку теократију која се ослања на круто тумачење шеријата, а са друге државу чланицу Европске уније која номинално баштини вредности западног либерализма, људских права и владавине закона. Међутим, када загребемо испод површине институционалних дефиниција и погледамо огољену праксу, суочавамо се са фрапантним сродностима у самим механизмима контроле јавне речи.
Притом, не можемо да се не осврнемо на један специфичан историјско-теоријски моменат. Већ деценијама у хрватским научним, али још више политичким и националним круговима, врло је популарна и гласна такозвана иранска теорија о пореклу Хрвата. Бројни аутори су копали по прастарим персијским списима тражећи име Харауватис како би доказали и прославили тезу да Хрвати нису словенског, већ староиранског порекла. Гледајући данашње моделе понашања према неподобним дигиталним објавама, чини се да су модерни хрватски идеолози коначно успели да „докажу” ову везу. Увели су систем прогона који показује да су са савременим властима у Техерану блиски по духу, методама и пасионираном лову на вештице у дигиталној сфери.
Прва и кључна функционална сличност лежи у дефиницији дигиталног простора. Оба система су друштвене мреже – “Фејсбук”, “Инстаграм”, “Икс” или “Телеграм” – правно изједначила са јавним местом у физичком свету. Закони се примењују тако што се интернет профил третира исто као градски трг или сеоска улица. Док ће вас у Ирану због написане речи на интернету оптужити за „рат против Бога” (мохаребех), у Хрватској ће вас процесуирати због „вређања моралних осећања грађана”. Формулације се логично и терминолошки разликују, али је суштина идентична: сфера приватности на мрежи не постоји, а дигитални отисак прераста у трајну пресуду.
Друга паралела огледа се у постојању специјализованих апарата за надзор отворених извора. У Ирану ту улогу отворено врши озлоглашена сајбер-полиција, позната под акронимом ФАТА. Она лоцира појединце који руше идеолошки наратив режима. У Хрватској, тај посао обављају слична одељења унутар система МУП-а кроз такозвани мониторинг отворених извора. Ефекти тог мониторинга најбоље се виде на граничним прелазима. Срби из Крајине, нарочито они који живе у дијаспори, пролазе кроз својеврсне дигиталне филтере одмах по доласку на границу. Фотографија са традиционалним обележјима, застава Републике Српске Крајине, или завичајна песма окачена на Фејсбуку пре пет или десет година, постају правна основа за моментално лишавање слободе, експресно привођење пред надлежне судије и изрицање затворских казни, које неретко прати депортација и забрана уласка у Европску унију.
Ипак, највећа и најсуптилнија сличност лежи у улози идеолошких чувара система који делују „одоздо”, као продужена рука државног апарата. Иран се ослања на милицију Басиџ и Полицију за морал, које контролишу чистоту вере и понашања. Са друге стране, хрватско друштво се већ деценијама суочава са диктатом појединих радикално десничарских бранитељских удружења, која су се самопрогласила за врховне арбитре хрватског културног, политичког и друштвеног живота.
Управо почетком ове јесени сведоци смо агресивне иницијативе Удружења хрватских бранитеља (УХБ РХ), подржане од стране појединих безбедносних стручњака блиских десници, за увођење такозваних бранитељских виза. Суштина тог захтева је формирање класичне политичке и идеолошке кочнице која би превентивно процењивала да ли је неко из Србије у прошлости показао „непоштовање према хрватској држави” или је делио садржаје који не одговарају званичној догми о Домовинском рату.
Ефекти овог притиска већ су видљиви кроз феномен превентивне капитулације хрватских институција и организатора. Примери попут недавног полицијског прекида концерта београдског бенда “ЕКВ Круг” у једном сплитском клубу (23. октобра) под велом формалних процедура и административних недостатака, као и претходних отказивања концерата Момчила Бајагића Бајаге у Копривници и притисци око његовог новогодишњег наступа у Пули, јасно показују како десничарске асоцијације успешно спроводе цензуру и пре него што је икакав закон формално усвојен. Они теже институционализацији модела у коме су право на рад, кретање и говор условљени апсолутном идеолошком покорношћу.
Наравно, разлике између ова два модела су огромне и оне се пре свега тичу карактера санкција и законских оквира. Ирански случај карактерише физичка елиминација. Хрватско правосуђе не користи револуционарне судове и физичко кажњавање, али спроводи економску, социјалну и географску елиминацију. Оно користи исцрпљивање кроз астрономске новчане казне (које према Закону о прекршајима против јавног реда и мира досежу и до 4.000 евра), краткотрајне затворске казне до 30 дана и административно протеривање. Крајњи циљ ове репресије према Србима није преваспитавање, већ застрашивање. Свака пресуда крајишком Србину због објаве на друштвеним мрежама јесте јасна порука целокупној заједници у расејању: „Не долази у родни крај, не обнављај имање и не помишљај на повратак.”
Као правник морам да укажем на дубоки парадокс ове селективности који руши основне постулате владавине права. У Хрватској формално постоје прекршајна одељења у општинским судовима, са свим процедуралним правима и могућношћу жалбе, укључујући и приступ Европском суду за људска права у Стразбуру. Међутим, селективност у примени законика обесмишљава ту правну форму. Док се Срби експресно осуђују због завичајних песама, дотле се отворено истицање усташких симбола, фашистичких поздрава и слављење ратних злочина над Србима у хрватском јавном и дигиталном простору веома често третира као елемент „слобода изражавања” или се процесуира уз симболичне, занемарљиве казне. Оваква диференцијација директно нарушава члан 10. Европске конвенције о људским правима, који штити слободу изражавања свих грађана без дискриминације по националној или етничкој основи.
Ако би Хрватска подлегла овим притисцима деснице и заиста озаконила овакву врсту идеолошке полиције у виду бранитељских виза, она би заправо демаскирала сопствену фасаду демократије пред међународним институцијама. Увођење званичних политичких пропусница пружило би кристално јасан доказ и правни основ оштећеним српским уметницима и грађанима да своја права успешно заштите пред Стразбуром.
Случај несрећне Наџмех Амини у Ирану јесте радикалан пример до чега доводи догматски фанатизам спојен са државном силом. Са друге стране, примери с процњсуирањем Срба за објаве на друштвеним мрежама у Хрватској и захтеви за увођење бранитељских виза показују како етнички и национални ексклузивизам, заоденут у европске прекршајне законе, може произвести суштински исти социјални ефекат. Без обзира на то како се идеолошка чистоћа формално дефинише, крајњи губитник је увек исти – обичан човек и његово право на слободну реч. Данас, у дигиталној ери, тај прогон је постао технички лакши него икада пре, а виртуелни простор који је требало да нас повеже, претворио се у својеврсно заробљеништво за личне слободе.
Политика, 27.10.2026, штампано издање
