Piše: Savo Štrbac
Vest koja je stigla iz Irana, da je dvadesettrogodišnja studentkinja računovodstva Nadžmeh Amini osuđena na smrtnu kaznu vešanjem zbog jedne objave na društvenim mrežama koju je tamošnje pravosuđe okvalifikovalo kao bogohuljenje, šokirala je svetsku javnost. Istovremeno, ovaj tragični slučaj otvorio je brojna pitanja o granicama slobode govora u digitalno doba i o tome kako savremene države koriste virtuelni prostor za obračun sa neistomišljenicima. Iz ugla Dokumentaciono-informativnog centra „Veritas”, ova vest pokreće jednu duboko utemeljenu komparaciju: šta je, u ravni prakse i mehanizama, zajedničko ovom teokratskom progonu i fenomenu sa kojim se preko leđa krajiških Srba već godinama suočavamo u Republici Hrvatskoj?
Na prvi pogled, poređenje Irana i Hrvatske deluje neumesno i logički preterano. Sa jedne strane imamo istočnjačku teokratiju koja se oslanja na kruto tumačenje šerijata, a sa druge državu članicu Evropske unije koja nominalno baštini vrednosti zapadnog liberalizma, ljudskih prava i vladavine zakona. Međutim, kada zagrebemo ispod površine institucionalnih definicija i pogledamo ogoljenu praksu, suočavamo se sa frapantnim srodnostima u samim mehanizmima kontrole javne reči.
Pritom, ne možemo da se ne osvrnemo na jedan specifičan istorijsko-teorijski momenat. Već decenijama u hrvatskim naučnim, ali još više političkim i nacionalnim krugovima, vrlo je popularna i glasna takozvana iranska teorija o poreklu Hrvata. Brojni autori su kopali po prastarim persijskim spisima tražeći ime Harauvatis kako bi dokazali i proslavili tezu da Hrvati nisu slovenskog, već staroiranskog porekla. Gledajući današnje modele ponašanja prema nepodobnim digitalnim objavama, čini se da su moderni hrvatski ideolozi konačno uspeli da „dokažu” ovu vezu. Uveli su sistem progona koji pokazuje da su sa savremenim vlastima u Teheranu bliski po duhu, metodama i pasioniranom lovu na veštice u digitalnoj sferi.
Prva i ključna funkcionalna sličnost leži u definiciji digitalnog prostora. Oba sistema su društvene mreže – “Fejsbuk”, “Instagram”, “Iks” ili “Telegram” – pravno izjednačila sa javnim mestom u fizičkom svetu. Zakoni se primenjuju tako što se internet profil tretira isto kao gradski trg ili seoska ulica. Dok će vas u Iranu zbog napisane reči na internetu optužiti za „rat protiv Boga” (moharebeh), u Hrvatskoj će vas procesuirati zbog „vređanja moralnih osećanja građana”. Formulacije se logično i terminološki razlikuju, ali je suština identična: sfera privatnosti na mreži ne postoji, a digitalni otisak prerasta u trajnu presudu.
Druga paralela ogleda se u postojanju specijalizovanih aparata za nadzor otvorenih izvora. U Iranu tu ulogu otvoreno vrši ozloglašena sajber-policija, poznata pod akronimom FATA. Ona locira pojedince koji ruše ideološki narativ režima. U Hrvatskoj, taj posao obavljaju slična odeljenja unutar sistema MUP-a kroz takozvani monitoring otvorenih izvora. Efekti tog monitoringa najbolje se vide na graničnim prelazima. Srbi iz Krajine, naročito oni koji žive u dijaspori, prolaze kroz svojevrsne digitalne filtere odmah po dolasku na granicu. Fotografija sa tradicionalnim obeležjima, zastava Republike Srpske Krajine, ili zavičajna pesma okačena na Fejsbuku pre pet ili deset godina, postaju pravna osnova za momentalno lišavanje slobode, ekspresno privođenje pred nadležne sudije i izricanje zatvorskih kazni, koje neretko prati deportacija i zabrana ulaska u Evropsku uniju.
Ipak, najveća i najsuptilnija sličnost leži u ulozi ideoloških čuvara sistema koji deluju „odozdo”, kao produžena ruka državnog aparata. Iran se oslanja na miliciju Basidž i Policiju za moral, koje kontrolišu čistotu vere i ponašanja. Sa druge strane, hrvatsko društvo se već decenijama suočava sa diktatom pojedinih radikalno desničarskih braniteljskih udruženja, koja su se samoproglasila za vrhovne arbitre hrvatskog kulturnog, političkog i društvenog života.
Upravo početkom ove jeseni svedoci smo agresivne inicijative Udruženja hrvatskih branitelja (UHB RH), podržane od strane pojedinih bezbednosnih stručnjaka bliskih desnici, za uvođenje takozvanih braniteljskih viza. Suština tog zahteva je formiranje klasične političke i ideološke kočnice koja bi preventivno procenjivala da li je neko iz Srbije u prošlosti pokazao „nepoštovanje prema hrvatskoj državi” ili je delio sadržaje koji ne odgovaraju zvaničnoj dogmi o Domovinskom ratu.
Efekti ovog pritiska već su vidljivi kroz fenomen preventivne kapitulacije hrvatskih institucija i organizatora. Primeri poput nedavnog policijskog prekida koncerta beogradskog benda “EKV Krug” u jednom splitskom klubu (23. oktobra) pod velom formalnih procedura i administrativnih nedostataka, kao i prethodnih otkazivanja koncerata Momčila Bajagića Bajage u Koprivnici i pritisci oko njegovog novogodišnjeg nastupa u Puli, jasno pokazuju kako desničarske asocijacije uspešno sprovode cenzuru i pre nego što je ikakav zakon formalno usvojen. Oni teže institucionalizaciji modela u kome su pravo na rad, kretanje i govor uslovljeni apsolutnom ideološkom pokornošću.
Naravno, razlike između ova dva modela su ogromne i one se pre svega tiču karaktera sankcija i zakonskih okvira. Iranski slučaj karakteriše fizička eliminacija. Hrvatsko pravosuđe ne koristi revolucionarne sudove i fizičko kažnjavanje, ali sprovodi ekonomsku, socijalnu i geografsku eliminaciju. Ono koristi iscrpljivanje kroz astronomske novčane kazne (koje prema Zakonu o prekršajima protiv javnog reda i mira dosežu i do 4.000 evra), kratkotrajne zatvorske kazne do 30 dana i administrativno proterivanje. Krajnji cilj ove represije prema Srbima nije prevaspitavanje, već zastrašivanje. Svaka presuda krajiškom Srbinu zbog objave na društvenim mrežama jeste jasna poruka celokupnoj zajednici u rasejanju: „Ne dolazi u rodni kraj, ne obnavljaj imanje i ne pomišljaj na povratak.”
Kao pravnik moram da ukažem na duboki paradoks ove selektivnosti koji ruši osnovne postulate vladavine prava. U Hrvatskoj formalno postoje prekršajna odeljenja u opštinskim sudovima, sa svim proceduralnim pravima i mogućnošću žalbe, uključujući i pristup Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Međutim, selektivnost u primeni zakonika obesmišljava tu pravnu formu. Dok se Srbi ekspresno osuđuju zbog zavičajnih pesama, dotle se otvoreno isticanje ustaških simbola, fašističkih pozdrava i slavljenje ratnih zločina nad Srbima u hrvatskom javnom i digitalnom prostoru veoma često tretira kao element „sloboda izražavanja” ili se procesuira uz simbolične, zanemarljive kazne. Ovakva diferencijacija direktno narušava član 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji štiti slobodu izražavanja svih građana bez diskriminacije po nacionalnoj ili etničkoj osnovi.
Ako bi Hrvatska podlegla ovim pritiscima desnice i zaista ozakonila ovakvu vrstu ideološke policije u vidu braniteljskih viza, ona bi zapravo demaskirala sopstvenu fasadu demokratije pred međunarodnim institucijama. Uvođenje zvaničnih političkih propusnica pružilo bi kristalno jasan dokaz i pravni osnov oštećenim srpskim umetnicima i građanima da svoja prava uspešno zaštite pred Strazburom.
Slučaj nesrećne Nadžmeh Amini u Iranu jeste radikalan primer do čega dovodi dogmatski fanatizam spojen sa državnom silom. Sa druge strane, primeri s procnjsuiranjem Srba za objave na društvenim mrežama u Hrvatskoj i zahtevi za uvođenje braniteljskih viza pokazuju kako etnički i nacionalni ekskluzivizam, zaodenut u evropske prekršajne zakone, može proizvesti suštinski isti socijalni efekat. Bez obzira na to kako se ideološka čistoća formalno definiše, krajnji gubitnik je uvek isti – običan čovek i njegovo pravo na slobodnu reč. Danas, u digitalnoj eri, taj progon je postao tehnički lakši nego ikada pre, a virtuelni prostor koji je trebalo da nas poveže, pretvorio se u svojevrsno zarobljeništvo za lične slobode.
Politika, 27.10.2026, štampano izdanje
