Biti Srbin u Hrvatskoj, u danima uoči i posle proslave „Oluje” isto je kao biti Jevrejin u Nemačkoj početkom četrdesetih godina prošlog veka.
Ovako za „Blic” svedoče Srbi koji žive u raznim krajevima Hrvatske, plašeći se, razumljivo, da otkriju svoj identitet. Njihove priče preneli smo autentično, od reči do reči…
- Obični ljudi nerado za medije govore o svom položaju, jer nije baš vreme za isticanje. Ipak, sve što se događalo proteklih dana svakako izaziva zebnju. Te poruke mržnje i neprijateljstva su se vrlo otvoreno čule – ističe za „Blic” Milorad Pupovac, jedan od političkih lidera Srba.
Priča broj 1
Slobodan Malić (Karlovac)
Jedan od retkih koji su hteli da se predstave bio je Slobodan Malić (37), koji živi u Karlovcu. Evo njegove priče…
Ovih dana se u mom selu Budačka Reka kraj Karlovca osećam isto kao i prethodnih 20 godina – nikako. Sećam se šta se događalo i vidim da se, nakon svega, ništa nije promenilo. Čak je poslednjih godinu-dve odnekud isplivalo još nacionalizma i šovinizma. Naravno da nikako nije ugodno, pogotovo onih dana kada oni slave a mi tugujemo, ali, prosto, tu smo gde smo.
Ovde živim sa roditeljima i sestrom i život mi je komforniji od drugih povratnika samo u tom smislu što sam zaposlen u stranoj firmi. Inače, ne plašim se da istaknem svoje srpsko poreklo, da volim Crvenu Zvezdu i slušam „Riblju čorbu”. Žao mi je, ali mislim da se nikad odnos Hrvata prema srpskoj manjini neće promeniti. Možda za jedno 100 godina.
Priča broj 2
D. B. (Benkovac)
U mom selu Morpolači, blizu Benkovca, prošle nedelje dogodio se incident na humanitarnom pravoslavnom skupu gde smo hteli da prikupimo novac za podizanje pravoslavne crkve. Grupa od 200 mladića uz ustaške pokliče prekinula nam je koncert, a do sukoba nije došlo samo našom prisebnošću pošto nismo odgovorili na provokacije. Od tada čisto srpsko selo od 40 ljudi živi u još većem strahu. Mnogi koji su došli kod rođaka automobilima sa srpskim tablicama ne smeju da idu na more kolima.
Poslednjih godina imali smo jednu našu plažu u zalivu koji smo prozvali „brojanica”, sa sve parkingom, da bi ovog leta to parkiralište zatvorili i postavili obaveštenje kako je namenjeno samo za kamp-prikolice. U okolini su sve hrvatska sela, a ima mnogo Hrvata koji su se doselili iz Bosne. Nemamo pijaću vodu, a neće ni da nam uvedu samo zato što smo Srbi. Takođe, nemamo ni autobus do sela. Osećamo se kao Jevreji u Hitlerovoj Nemačkoj.
Ovde žive uglavnom staria. Bavimo se uglavnom stočarstvom, gajimo ćurke i kokoš, a penzija nam je oko 150 evra. Imamo pokretnu prodavnicu gde nabavljamo mleko i hleb. Imamo Hrvate s kojima se družimo, ali oni ne smeju javno da kažu da nas podržavaju. Tokom cele godine nailazimo na mnoge provokacije. Recimo, desilo mi se da baš na dan kada je Ante Gotovina oslobođen odem kod lekara, a on preda mnom priča telefonom i u slušalicu viče: „Pobedili smo!” Pet godina doktor nije hteo da mi da uput da odem na pregled za invalidsku penziju. Morao sam da promenim lekara da bi mi on dva puta pogrešno ispisao taj uput. Na kraju mi je i komisija odlagala svaki put pregled za pola godine.
Moja kuća u Biogradu na moru, tri puta spaljivana tokom rata, bila je zauzeta do pre pet godina, a i dalje se vodi sudski postupak da je vratim, iako imam sve papire. Ostatke kuće zatvorili smo prozorima kako ne bi mogao ponovo neko da uđe. Takođe, jedinoj pravoslavnoj crkvi u Zadru prvo su smanjili broj parking mesta sa šest na dva, da bi joj na kraju u potpunosti ukinuli parking. Sveštenik mi se požalio da moraju da plate više od 1.000 evra zbog kazni.
Velika je nezaposlenost u čitavom kraju, mladi jedino imaju posla u italijanskoj firmi za preradu ribe. Tokom leta rade se i sezonski poslovi, pa se prodaju sladoledi i palačinke na plažama.
Priča broj 3
M. S. (Podravska Slatina)
Ovde živimo samo mi stari Srbi, penzioneri, takozvani povratnici, a bavimo se zanatom i poljoprivredom. U celom gradu ima možda 1.000 Srba, dosta se naselilo Hrvata iz Bosne. Uglavnom se poštujemo međusobno, međutim kada se pokrene priča o „Oluji”, nastaju svađa i dreka.
Kada sam se krajem devesedtih vratio u grad, nisu mi verovali i pored papira da imam kuću. Pričali su da sam sam spalio kuću kada sam krenuo da bežim. U selo Voćin, nadomak Slatine, doselili su se i Hrvati sa Kosova, a u kraju ima i Hrvata iz Hrtkovaca koji se teško uklapaju u sredinu jer su zadržali ekavicu.
Neravnopravnost je vidljiva i na malim detaljima. Recimo, na putokazima za sve crkve postoji i natpis da li je katolička, adventistička ili koja god, jedino za pravoslavnu crkvu svetog Petra i Pavla ništa ne stoji. Veliko nepoverenje imam u zdravstvo. Mojoj ženi su katastrofalno operisali kuk, pa jedva hoda. U bolnici drže i sliku Stepinca, a na svakom koraku se mogu videti hrvatske zastave.
Priča broj 4
M. P. (Knin)
Tokom proslave „Oluje” mnogi od nas otišli su iz Knina, da ne bismo prisustvovali derneku koji sve više smeta i starim Hrvatima. Ima mnogo Hrvata, pridošlica iz Bosne, ali pošto je nezaposlenost ogromna, mnogi beže dalje. Nekada čuvena tvornica vijaka ili šrafova koja je pre rata brojala 3.500 radnika sada ima svega 400-500 zaposlenih. Knin je ranije bio poznat i po železnici, koja sada jedva da ima voz dnevno. Nažalost, ovde mladih gotovo i da nema.
Srbi se nalaze u dva kafića koje kolokvijalno zovemo „Terazije” i „Nušićev prolaz”. Takođe, na plažama imamo svoje ljude koje ne smemo javno da otkrivamo. Oni nas goste i čuvaju nam automobile. Jedna od najvećih provokacija za nas Srbe je Tuđmanova bista na čuvenoj Kninskoj tvrđavi na kojoj se u staroj Jugoslaviji nije mogla naći ni Titova statua. Imamo tri mananstira na tri reke, ali sve manje ljudi zbog straha dolazi na tradicionalno okupljanje povodom Preobraženja. Inače, nas u celoj opštini ima oko 2.000, ali nemamo pravo na ćirilicu.
Vulin: Čekamo odgovor Evropske komisije
Ministar za rad Aleksandar Vulin izjavo je da Srbija čeka odgovor Evropske komisije u kojem bi trebalo da bude sadržana politika EU o fašizaciji u Hrvatskoj.
Očekujem da Evropska unija progovori, da jasno stavi do znanja koja politika je neprihvatljiva – rekao je Vulin.
Premijer Aleksandar Vučić uputio je pismo Evropskoj komisiji na koje još uvek nije stigao odgovor.
- Čekamo taj odgovor, rekao je Vulin, i dodao da se od EK očekuje da jasno kaže da li je Srbija negde pogrešila, zatim koja je to politika koju EU hoće da prihvati, a koju neće.
Povezani tekstovi
