Vlastima dve zemlje nije u interesu razgovor o „Oluji“
Malo kada su odnosi između Srbije i Hrvatske bili ovako loši, u zadnjih 10-15 godina pali su na najniži nivo.
Skoro i da i nema kontakata na višem nivou, dok su razna prepucavanja daleko odmakla, kaže za Danas Savo Štrbac, direktor dokumentaciono-informacionog centra „Veritas“, naglašavajući da je „jedno odnos države sa državom, a sasvim drugo odnos Srba iz Hrvatske i bivše Republike Srpske Krajine i države Hrvatske“.
„Ja zapravo diplomatiju vidim malo drugačije nego što je vode ove države“, kaže Štrbac i dodaje da „stvari se rešavaju, što kažu, iza zavese u tišini a onda kada se nešto dogovori i reši onda se obnaroduje. A ovde se, kako s jedne, tako s druge strane ide uglavnom sa medijskim saopštenjima, što nije baš efikasno. Rekao bih da se samo stvara utisak da se nešto radi i pregovara“.
Štrbac ocenjuje da je Hrvatska u mnogo povoljnijem položaju od Srbije zato što je članica EU.
„Hrvati ne kriju da će praviti probleme ili, bolje rečeno, da će pokušati rešiti sve probleme koje imaju sa Srbijom a to znači da će uslovljavati. Koji su to poblemi to svi znamo, jer ih svako malo neko od političara sa višeg ili srednjeg nivoa nabraja u Hrvatskoj – problem granice na Dunavu, problem regionalne nadležnosti u srpskih zakonima kad su u pitanju suđenja za ratne zločine i pitanja nestalih“, kaže naš sagovornik procenjujući da će svojevremeno slovenačko uslovljavanje Hrvatske biti „mala maca u odnosu na ono što će Hrvatska raditi Srbiji“.
Kako navodi, mnogi problemi nisu rešeni ni kada je reč o odnosima Hrvatske prema Srbima iz Krajine i ostatka Hrvatske.
„Počeo bih od popisa stanovništva, koji je iduće godine desetogodišnji – recimo 1991. bilo je 12,2 odsto Srba i dva odsto Jugoslovena, a 20 godina kasnije, 2011, Srbi su spali na 4,6 odsto, a Jugosloveni su nestali, bilo ih je beznačajno. Kada bi se to pretvorilo u brojke znači da je više od 400.000 Srba nestalo u tih 20 godina“.
Na osnovu analiza Veritasa, kaže Štrbac, parametri pokazuju da će biti „domašena ako ne i premašena projekcija Franja Tuđmana i njegovog establišmenta s početka devedesetih. Kada Srbe svedu na manje od tri procenta u ukupnoj populaciji, za sva vremena će biti rešeno srpsko pitanje kao remetilački faktor“.
Vlastima dve zemlje nije u interesu razgovor o “Oluji”
O tome govore, i između ostalih, i podaci statističkog zavoda Hrvatske, kaže Štrbac, koji od 2002. za svaku godinu izbacuju podatke o migracijama stanovništva prema svim državama sveta, tako i prema Srbiji.
„Ako gledamo ukupno na period od 2002. do kraja 2018. onda je 2,5 puta više osoba napustilo Hrvatsku i otišlo u Srbiju.“
Štrbac kritikuje odluku potpredsednika hrvatske vlade Borisa Miloševića da prisustvuje sutrašnjoj ceremoniji u Kninu.
On se pita „da li Milošević ide u Knin da slavi pošto nigde nije najavljeno da će on nešto kazati službeno pa da iznese svoju priču koja je sama po sebi tragična, o babi i ocu“.
„Čovek traži svoj identitet koji je očito izgubio. Idući u Knin zapravo je prihvatio službeni narativ države Hrvatske.“ Štrbac kaže da Milošević „ne shvata posledice svog čina“. „Možda to radi i u dobroj veri da će njegovom narodu biti bolje. To ako očekuje da će u neko selo dovesti struju ili vodu, to je država Hrvatska trebalo da napravi bez ikakvih koalicija i uslovljavanja.“
Marko Milosavljević iz Inicijative mladih za ljudska prava za Danas navodi da su mediji u Srbiji, kada su objavili da će Milošević otići u Knin, i taj čin nazvali sramotnim predstavljajući ga kao izdajnika srpskog naroda, zanemarili činjenicu da su Tomo Medved, hrvatski ministar veterana, kao i predsednik Hrvatske Zoran Milanović po prvi put najavili odlazak na komemoraciju žrtvama zločina nad srpskim stanovništvom u Gruborima.
„Važno je podsetiti da Boris Milošević nije prvi predstavnik srpske zajednice koji je otišao u Knin na obeležavanje ‘Oluje’. To je 2012. učinio predsednik Srpskog demokratskog foruma Veljko Džakula, koji je na ceremoniji izjavio da je legitimitet ‘Oluje’ veliki onoliko koliko je priznanje i pijetet prema svim žrtvama te operacije. Šansa koju imaju Milošević i Medved kao predstavnici dve zajednice, ali i kao dva ministra u Vladi Hrvatske jeste da se kroz izražavanje pijeteta za žrtve druge strane napravi osnov za isceljenje hrvatskog društva od dva nacionalistička mita – jedan o pravednom ratu i drugi, o (jedinoj) kolektivnoj žrtvi“, kaže Milosavljević.
Međutim, najava da će Zoran Milanović odlikovati Zlatana Miju Jelića, nekadašnjeg generala HVO, optuženog za ratne zločine u Mostaru, kao i predstavljanje Borisa Miloševića od strane Ivice Dačića ili Milorada Dodika da radi „u hrvatskom interesu“, pokazuje da i hrvatskim kao i srpskim nacionalistma nije u interesu komunikacija između dva narativa o „Oluji“, zaključuje Milosavljević.
Ivana Šundić Mihovilović
Povezani tekstovi
